„Друга димензија“ живота

Матеја Станисављевић је рођен пре 16 година као дете са сметњама у развоју, дошавши на свет без кисеоника. Са три године постао је редован посетилац логопеда, али и физијатра, кардиолога, пулмолога, неуролога…Дијагностикована му је лака ментална ретардација(ЛМР). Одређени број неурона је био неповратно уништен, те му је одузета могућност за потпуну самосталност.

У шестој години, Матеја је пропричао. Изговор смислених речи, за разлику од уобичајених неартикулисаних звукова, за његове родитеље био је невероватан. Сав њихов фокус је био на њему, иако су имали још једно дете.

„Свесни да неправилно распоређујемо пажњу, покушали смо да старије дете укључимо у бригу о Матеји. Иако је то уродило плодом, још увек имамо осећај кривице. Тежину која је на леђима родитеља деце са посебним потребама, могу да разумеју само они који су то искусили“, рекла је Матејина мајка, Сања Станисављевић.

Заиста, друштво је полако почело да одбацује Матејине родитеље. Непримерени погледи од стране комшилука, преко неумесних питања попут „Што не иде сам у школу“ и „је л’ луд, шта му је“, па све до избегавања од стране родбине, било је све са чиме се породица суочила. Услед немогућности дечака да води рачуна о себи, мајка је дала отказ на послу. Породични живот од Матејиног рођења је описала као „другу димензију“.

Изостала јр државна помоћ и почеци видне дискриминације

„Живимо од једне плате, до скоро као подстанари са двоје деце. Износ прихода је у складу са просеком у Србији. Поднели смо захтев за државну помоћ, у виду „Дечјег додатка“. Међутим, нисмо успели да га добијемо због наводно високе плате. Објашњење је било да сваки члан породице добија по 10 хиљада динара на месечном нивоу, што је по тим стандардима довољно. При тој рачуници нису узели у обзир плаћање дажбина и свих уобичајених рачуна“, упутио нас је Ненад Станисављевић, Матејин отац.

Уписавши основну школу „Сава Шумановић“ у београдском насељу Алтина, породица је почела да примећује прве назнаке дискриминације упућене детету. Kако истиче мајка, посебно ју је то погађало.

„Није ми био проблем да истрпим подругивања одраслих упућена нама, јер имамо наводно ретардираног сина. Међутим, када је он то исто, чак и горе проживљавао сваког дана, болело нас је.“

Учитељица, Дубравка Јурић, истакла је суровост деце.

„Нисам сигурна да ли је то до васпитања или карактера, али дечја суровост је неретко била много израженија од оне коју одрасли имају у себи. Посматрам шта раде на ходницима и између часова. Честа је појава колективног вербалног, некада и физичког, малтретирања једног или неколицине ученика“, прича нам учитељица.

Педијатар и дипломирани психолог, Виолета Емети каже да су злонамерне речи углавном последица инфериорности малишана, који су најчешће и сами жртва вербалног(или физичког) насиља родитеља или других чланова породице. Таква деца обично немају осећај саосећајности, јер су несвесни штетности свог понашања.

Образовање деце ометене у развоју

Матеја Станисављевић је од другог разреда похађао специјализовану основну школу ,,Сава Јовановић Сирогојно” у Земуну, школу за децу са посебним потребама.

Дипломирани дефектолог и Матејин разредни старешина, Наташа Маринковић, причала је о његовом могућем напретку. Зрелост дечака процењена је на максимално 12 година, током целог живота.
,,Специјализоване школе заиста могу пружити адекватно образовање деци са посебним потребама, зато што у таквим школама деца добијају одговарајући педагошки третман од својих учитеља и наставника. Нажалост, дешава се да вршњачко насиље не изостаје ни овде.” изјавила је Наташа.

Матеја је доживљавао дискриминацију од стране деце припадника ромске националности која су у специјализовану школу уписана иако немају сметње у развоју. Директорка поменуте школе у Земуну, Снежана Kостић, рекла је како сматра да би требало селектовати и уписивати само децу ометену у развоју, не би ли се избегла потенцијална дискриминација.

Матејина мајка је говорила о негативном искуству током читавог дечаковог школовања.
,,Инклузија је веома важна. Деца ометена у развоју нису другачија, и то свако дете треба да зна тако да се разлике међу њима не праве и како не би долазило до насиља међу децом. Волела бих да државне институције посвете више пажње решавању овог проблема, најпре кроз едукацију деце још у најранијим школским данима.” рекла је Сања.

Државна подршка као обмана

Оно што је овој породици представљао највећи проблем јесте управо занемаривање од стране државних и невладиних организација. Kако наводе, упркос уверења одређених припадника организација да су они и њихово дете у центру њихове пажње, родитељи су се осећали усамљено.

“Нажалост, морам признати да је државна подршка најчешће обмана. Охрабре вас, обећају свашта, а када се пожалите како ништа од тога није испуњено, дочека вас хладан туш. Kажу како су урадили све што је било у њиховој моћи, иако обе стране добро знају да то није тако. Наилазила сам на квази савете медицинских радника. Неки су говорили како ће мој син израсти у доброг дечака, као да ја то већ не знам. Kао да би то требало да нас утеши”, открила је мајка.

Причајући са родитељима деце сродних дијагноза, размишљала је да оснује групу подршке.

С обзиром на то да је већина ученика средње школе коју Матеја похађа незадовољно посвећеношћу професора, почела би од решавања тог проблема.

Деца се уче искључиво механичким пословима.

“Неколицина запослених се опходи као да су рођена без мозга, а не са сметњама. Не дозвољавају им да напредују. Ако то и учине, дешава се након дугог временског периода”, рекла је мајка аутистичног дечака Стефана, која је желела да остане анонимна.

Веома везан за своју породицу и другаре, Матеја свој живот сматра срећним.

“Знам да сам другачији и то ме је вређало у основној школи јер нисам знао због чега. Не осећам се другачије, па не знам зашто неки неће да се друже са мном. Исто волим да се дружим као остала деца, која не иду у специјалну школу. Драго ми је што сада имам друштво”, рекао је дечак.