Знала сам да сачекам своје време

Ауторка: Даница Опачић

Мира Адања-Полак је жена чије је име бренд. Оно до чега ниједан новинар није успео да дође, она је демантовала. До данас чува тајне и никада испричане приче светски познатих личности које би тек требало да угледају светлост дана. Аутор је више од 200 документованих емисија и сарадник за најеминентније иностране медије. Од краљевске породице до језгра сицилијанске мафије извештавала је и бележила записе због којих је добитник великог броја престижних међународних признања и награда. Подигла је стандарде новинарске професије које држи и данас. Сваке недеље, у 15:30 часова, на другом програму Радио-телевизије Србије приказује се њена ауторска емисија ,,Мира Адања-Полак – ексклузивно“. Интервју је њен фах, а оно што неминовно иде уз њу јесте ексклузива.

На шта сте били спремни да бисте дошли до ексклузиве?

Улагала сам много сопствених средстава, да бих реализовала нешто што хоћу, то ми је био први принцип. Нисам чекала да ме неко пошаље, него, ако бих веровала у нешто што хоћу да урадим, онда бих некако сама смишљала да то реализујем. Ја сам увек била независна.

Током Ваше каријере, да ли Вам се дешавало да добијете ,,не“ као одговор – било да је од саговорника или од уредника?

Наравно. Па, ишла бих даље, нисам се нешто много оптерећивала са ,,не“. А што се уредника тиче, никада нисам добијала много инструкција од својих уредника јер сам обично радила ствари које су биле ексклузиве на светском нивоу. Питање је да ли су увек моји уредници и знали оно што
доносим, дакле говорим о врло раној фази. Нису увек били упућени, а оно што сам ја донела је почело да буде актуелно тек за неких 15-20 година. Мислим да сам увек ишла унапред, што мислим да и сада чиним.

Будите искрени, да ли сте наилазили на препреке својих колега? Јесу ли покушавали да Вас саботирају и у Вашој матичој кући, РТС-у?

Ако и јесу, ја то никада нисам примећивала. Нисам се тиме бавила, нисам била много оријентисана на тумачења, шта би неко казао или шта би неко рекао. Нисам се много обазирала јер ми је толико много енергије одузело то да реализујем оно што хоћу, да нисам много обраћала пажњу,
што саветујем и младим новинарима, јер ако у нешто верују, не треба много да се ослањају на тумачења. Ако нешто раде, онда морају да стану иза тога, а не да се ослањају на туђа мишљења. На такве ствари одлази огромна енергија. Ако верујете у свој пут, и ако сте се определили за ово занимање које је ужасно тешко, онда морате да возите свој воз.

Сматрате ли да Вас је то на неки начин водило кроз Ваше новинарско путовање? Мислите ли да сте имали среће?

Не, други кажу да сам имала среће.

А шта Ви кажете?

Па, самим тим што сам жива и што и даље радим овај посао, мислим да да.

Да ли је, поред среће, још нешто допринело Вашем успеху? Чиме бисте га Ви оправдали?

Да, упорност и непроменљивост суштинске жеље о томе шта хоћу. Тиме што сам, то што сам хтела, хтела јако и увек.

Јесте ли се икада плашили радећи овај посао? Некога, нечега?

Не, никада, никога. Једино чега сам се плашила јесте да неког не повредим, да нехотице не нанесем неку бол, да се огрешим о некога или нешто.

Једном приликом сте навели да врло емотивно пролазите кроз Ваше емисије. Оно што се да приметити је да се иза Вашег израза, који је наизглед врло озбиљан, крије једна емотивна жена. Водите ли се емоцијама кроз живот?

Искључиво. Оне су ми највећи савезник у прављењу интервјуа. Оно што се не изговори, то морате да препознате. Без емоција не бих могла да радим овај посао. Оне ми помажу да коригујем своје убеђење или понекад своје мишљење.

Да ли сте некада имали утисак да су Вам се саговорници поверавали, да интервју понекад делује попут сеансе, јер ипак сте Ви, по образовању психолог?

Да, свакако. Увек ми се поверавају, а питање је шта ћу од комплетног поверавања ја показати на екрану. Тамо ипак показујем оно што је емисија, а други део вероватно остаје негде.

На једној трибини поменули сте да никада нисте урадили аудио запис пре телевизијског интервјуа осим у случају Јованке Броз, до ког интервјуа никада није дошло. Да ли ће неки одговори који сте од ње добили икада угледати светлост дана?

Наравно, сигурно ћу то урадити, али мислим да има времена. Ја увек сачекам своје време, знате. Увек сам знала да га сачекам.

Мислите ли да ова земља прекасно препознаје успех? Јесте ли икада размишљали о томе, бар из свог угла, своје каријере?

Нисам о томе размишљала, занимљиво, још се не осврћем на то. Али, некада видим нешто и кажем: Боже, па ја сам то радила пре двадесет година, немогуће! И онда, избацим емисију на којој се види датум када је снимљена, а она као да говори о садашњости, рецимо да је у то време веома актуелна.

Да ли себе због тога сматрате посебном?

Не, али себе сматрам особом која ствари препознаје брже и даље од других, и то само на основу знања. Увек сам ишла својим путем, планирала сам своју интуицију, нађем нешто што је занимљиво и видим да би то било актуелно за неколико година. Можда то препознам раније, рекла бих. Ја видим догађај, особу, сматрам да је она битна и у њој препознам поруку коју шаље и кроз то можете да препознате неку врсту искуства које је неко преживео и из тога видите шта је оно што следи. Не можете да чините нешто без последица, то не постоји.