Новинари су изабрали ров који им више одговара

Ауторка: Анастасија Митровић
Kада сам имала десет година, Љубица Гојгић је увелико на телевизији Б92 извештавала из
Хага и у емисији „Процес ТВ“ госте питала оно што се ретко ко усуђивао да пита – десет година
касније, није се пуно тога променило – неки би рекли да је она и данас новинарка на чија питања
политичари нерадо одговарају, али чије интервјуе ретко одбијају. Разлог за то је, вероватно, што
Љубица Гојгић представља једну од најобјективнијих медијских личности у друштву у коме је
објективност страни појам.
Љубица Гојгић данас уређује и води емисију „Прави угао“ на Радио телевизији Војводине. Са њом смо разговарали о стању у медијима.

Данас постоји велика подела у Србији – не само у медијима, већ у свим друштвеним
сферама – на „наше“ и „њихове“. Више нема објективности јер свако, укључујући и грађане,
бира једну страну. Зашто долази до такве поделе?
Није спорно то да грађани бирају стране. Али новинар није обичан грађанин. Посао новинара је да
грађанима помогне да направе тај избор и да осветле све појаве у друштву и да онда ту информацију понуде својим читаоцима и гледаоцима. Оно што се догодило је да су у та два ратна
рова, који су друштво у Србији данас – страшно подељено, где вам се чини да не постоји могућност
да се ни на једној тачки састану две стране – допринеле утиску да се више никакав заједнички
интерес не може направити, ни по питању борбе против ковида, ни по питању борбе за чист ваздух ни по питању договора којим ћемо даље путем напред. Дакле, имате страшну подељеност у
друштву и имате новинаре који су, уместо да стоје у оном простору између два рова и да покушавају да учине добро за друштво извлачећи из рова зараћене стране и доводећи их за сто за
дијалог, новинари једноставно изабрали ров који им више одговара и постали пешадија, артиљерија, коњица – како ко – тих зараћених страна. Ја мислим да је то страшно погрешна улога медија, волим оно новинарство које даје могућност да се чује и једна и друга, трећа, пета и десета страна. Волим новинарство које нуди и информацију, а не само коментар. Мислим да је велика „заслуга“ новинара то што су допринели тој фрустрацији у друштву и што потхрањују то опредељење да „ја сам се определио за један канал, све друге укидам“, „ја се обавештавам само из једних новина, ништа друго ме не занима“. А у Србији, у данашње време, ако читате једне новине и гледате једну телевизију, без обзира које то новине и телевизија биле, ви нисте информисани и у ризику сте да будете изманипулисани. Али медији доприносе заблуди да си, ако си из мозаика, који се зове стварност, изабрао једну коцкицу, све схватио.

Да ли уопште има разлике између медија који су „за власт“ и оних „против“?
Мени је сама та подела спорна. Она сугерише да сте заузели једну страну. Kада је о политичком
животу реч, правити информативни програм, а да годинама у тим програмима, у ударним терминима, имате само власт, а немате ниједног човека који мисли другачије – не само из опозиције, него неку личност која има кредибилитет, а да су јој врата вашег програма затворена – ту нешто дебело не ваља. Са друге стране, ако имате информативни програм где вас ни најмање не узнемирава што немате ниједног представника власти, а говорите о политици власти, чак и ако је сматрате погубном, на чије конференције за штампу идете само да бисте се са њим свађали и добијали лајкове на твитеру, ја мислим да то није добар пут за новинарство. Можда је добар пут да се лично изградите, нарочито на друштвеним мрежама, али свом друштву нисте урадили ништа, нисте испунили новинарску мисију.

Била је актуелна тема о Рио Тинту. Међу грађанима постоји мишљење да РТС није на прави начин извештавао о овој теми, тј. да је промовисао Рио Тинто, а није желео да пусти и његову анти-рекламу. Шта ви мислите о извештавању РТС-а о Рио Тинту?
Ту постоје две ствари: једна је правно-формална и ту би РТС вероватно победио у
аргументацији да је спот Рио Тинта направљен у складу са Законом о оглашавању, да се нико не
вређа, да је речник примерен, да су поруке у реду, а да је спот иницијативе Kрени промени врста
кампање која се зове негативна кампања, где правите рекламу против некога и да то, тобоже,
по стандардима није прихватљиво. То је ниво правног гледања на ствар, а постоји један ниво који
је много важнији – ниво јавног интереса. Да ли је у реду емитовати спот једне компаније која се у
овом тренутку бори да легализује некакве своје договоре, чини се, са влашћу, односно да своје
вишегодишње присуство овде, које се односило на истраживање колике су залихе разних руда
присутне, претвори у право на експлоатацију јадарита ради добијања преко потребног литијума.
Дакле, та компанија је у кампањи да се овде наметне као економски партнер. Циљ тог спота је
наставак кампање, ја чак мислим и неке врсте притиска и на власт и на грађане. На грађане, пре
свега, због тога што, када гледате тај спот Рио Тинта имате утисак да је ствар готова, да је Рио
Тинто ту. И то, на пример, гледају грађани Лознице који нису хтели да продају своју земљу, и питају
се „кад јавни сервис емитује овај спот, кад ова фирма приказује колико ће да инвестира, мора да је
ствар завршена, па дај онда да ја продам своју земљу, мој отпор више овде нема смисла“.
Мислим да је то циљ овог спота и да РТС није мислио о том аспекту, или није ни смео да мисли, јер је добио налог да емитује спот Рио Тинта – што би била најгора опција. РТС је био дужан да покрене серију расправа у ударним терминима да преноси расправу у Српској академији наука и уметности, где су учествовали представници Рио Тинта, Министарства, научници, академици, који су говорили зашто је Рио Тинто добар, односно зашто је погубан по долину Јадра. Тако да, не може јавни сервис да прими рекламу и да каже „по Закону о оглашавању је то то“, а да потпуно занемари оно што је обавеза јавног сервиса – да ради у јавном интересу, да до људи допре информација – о
свему, па и о Рио Тинту.

Данас влада велико неповерење грађана према јавном сервису. Да ли мислите да је то
неповерење оправдано?

Мислим да јавни сервиси нису на висини задатка и пропуштају огроман простор који имају да се
бољим квалитетом свог рада позиционирају као одговор на ово друго новинарство, које је веома
подељено и веома везано за интересне групе. Радећи у јавном сервису, почињем да схватам
које су могућности јавног сервиса. Јавни сервис може да функционише неоптерећен рејтинзима,
неоптерећен потребом да се свиди једној или другој страни, оптерећен само јавним интересом и
потребом да буде користан грађанима. Kада би јавни сервиси радили свој посао онако како би
требало, мислим да би се врло брзо и на нашем медијском небу неке ствари довеле у ред. Морам
да кажем и да постоји, већ више деценија, једна кампања против јавних сервиса. Воде је политичари да би јавни сервис држали у страху: „ми вас плаћамо из буџета и претплате, можемо да вас укинемо, треба укинути претплату“ – зашто? – да би јавни сервис везали за буџет, па да влада може да ти каже „ми те плаћамо, пази шта радиш“. Постоји и кампања комерцијалних канала против јавног сервиса. То су они канали који би волели да буду јавни сервис, али, да би они постали неки јавни сервис, мора прво да се уништи јавни сервис који има огроман потенцијал. У нашој земљи данас највећи потенцијал да прави квалитетан програм и највећу гледаност има РТС. Штета је што квалитет тог програма ни близу не долази потенцијалима које он има.

Приватним медијима се претпоставља професионализам управо зато што се не финансирају
из државног буџета. Има ли тренутно суштинске разлике између приватних медија и јавног
сервиса?
Једина разлика коју правим у медијима је где видим квалитетно новинарство и где га не видим.
Видим га и на РТС-у, и на Н1, и на Радио Београду, и на Еуроњузу (Еуронеwс) – на неким
телевизијама га не видим уопште. Нисам присталица поделе „зависни и независни“. Нема независних медија – у независне медије може да верује само неко ко је наиван. Чим ви имате иза себе фирму, чим сте у једном комерцијалном систему, чим сте у систему који, осим телевизије, има
читаву грану других бизниса, ви умногоме зависите од тога какав вам оквир постави ваш власник,
а уредници преносе ту жељу власника новинарима. Не верујем у независне медије, али мислим да је подела на којој треба инсистирати подела на добро и лоше новинарство – на професионално и
непрофесионално новинарство. Њега има на свим странама, негде више, негде мање, негде
готово нимало.

Многи мисле да се програм на јавном сервису уређује по посебним правилима, тј. да постоје ствари које смеју и које не смеју да се помињу. Имате ли Ви било која ограничења у својој емисији?
Ја сам уредник своје емисије и имам апсолутну слободу у избору тема и гостију на Радио
телевизији Војводине. Имала сам срећу и када сам радила на Б92 да су моји новинарски аргументи
зашто треба да се ради нека тема и зашто неки саговорник треба да буде гост уважавани без
некакве агенде која би ме у томе ограничавала. Допасти у такву редакцију је велика срећа, али
новинар за то мора мало и да се бори. Слобода се осваја – свака, па и новинарска. Ако решите да,
кад дођете у редакцију, проверите шта воли главни уредник, шта сме, шта не сме да се пише, ви ћете можда ту напредовати као неки новинар, али ако сте прави новинар у срцу ви ћете покушати да убедите своје уреднике да су неке теме важне. Ако то не може, онда ћете размислити да ли постоји друго место где бисте радили.

На РТВ-у је постојала идеја да се, поред „обичног“ дневника, емитује и опозициони
дневник. Има ли та идеја икаквог смисла?
Нема никаквог смисла. То је био предлог неких опозиционих партија током овог дијалога о предизборним условима: да се прави дневник и опозициони дневник. Дневник мора да буде место
релевантних информација, без обзира да ли оне долазе из власти или опозиције. Дневник и опозициони дневник би били нешто невиђено у свету, били би две слике стварности. Били би оно што већ јесу дневници у медијима који су под већим утицајем власти – један пропагандни билтен странака које су у том тренутку на власти. Опозициони дневник био би пропагандни билтен опозиционих партија које су најутицајније. Али то је то црно-бело новинарство. Новинарство у својој сржи има најширу палету боја. Новинар није човек који свет посматра црно и бело. Новинар је човек који проналази милион нијанси сивог, а да не говорим о другим бојама.