Студентски радови

Дете ће се покренути под утицајем родитеља

1. јун 2017.
Милица Радосављевић

Снежана Маринковић, нутрициониста и дијететичар Завода за јавно здравље у Ваљеву, поводом рапидног пораста гојазности код деце, говори о овом  проблему, главним узроцима његовог настанка, методама решавања проблема, ширења свести код младих…

Какво је Ваше мишљење о проблему гојазности код деце?

Гојазност је болест савременог друштва и код деце је заступљена највише у периоду 4-6 година, а касније има тенденцију ка кардиоваскуларним обољењима, шећерном болешћу, деформитету кичменог стуба, болести органа за варење итд. Наставила је да буде водећи здравствени проблем у свету како међу одраслом, тако и међу дечјом популацијом, што нам говоре многи статистички подаци. ’50-их година прошлог века може се рећи да није ни постојала, данас је проблем гојазности достигао размере глобалне епидемије.

Шта су главни узроци који доводе до развоја и ширења овог проблема?

Главни узроци су, пре свега, лоше породичне навике у кући око обедовања. Затим, социјална карта породице и средине у којој дете борави.У богатијим земљама сиромашнија деца чешће обољевају од гојазности, што је последица велике доступности лошој исхрани која обилује угљеним хидратима, мастима и шећерима. Недовољно образовање родитеља и преношења модела понашања око исхране, седења за столом док се руча, ужинањем…. Здравствена непосредност. Биолошки фактори, неадекватан приступ здравим намирницама, недостатак физичке активности у школама и нерегулисан маркетинг лоше исхране додатно погоршавају епидемију гојазности.

Како приступити решавању проблема?

Одласком на редовне контроле код педијатра, едукацијом родитеља, увођењем редовних оброка у које спадају доручак, ручак и вечера и две ужине. Суштина проблема је у чињеници да је јако тешко променити лоше навике у исхрани и натерати дете да се физички активира. Апетит је нагон за одржавањем живота и стварно је тешко борити се са тим. Зато решење нису брзе дијете, већ је потребно да се родитељи прво обрате педијатру. Затим, да промене начин исхране својој деци, што значи да избаце намирнице које поспешују гојазност. И наравно, физичка активност, неизбежна, током које дете троши енергију и на тај начин смањује телесну масу.

Нутрициониста сте, а и налазите се у организацији која се, између осталог, бави решавањем проблема гојазности. На који начин приступате деци, односно којим се методама се користите како бисте их суочили са узроцима и последицама овог проблема и тако смањили пораст гојазности код деце?

На самом почетку одласком у вртиће где је обезбеђена деци правилна, избалансирана исхрана кроз оброке. Унос свих беланчевина, масти, угљених хидрата … И радионичаски рад где ће кроз игру усвојити принципе правилне исхране. Постоје разна предавања која су организована током године од разних здравствених служби, Црвеног крста, локалних заједница. Циљ предавања је да на што лакши начин деца прихвате моделе правилне исхране и усвоје принципе правилне исхране. У домовима здравља постоје и саветовалишта за децу где ради стручни тим од педијатра, нутриционисте, педијатријске сестре и других стручних лица која раде индивидуални и групни рад са децом као што је мерење телесне масе, одређивање индекса телесне масе.

Колико је битан утицај родитеља и њихова сарадња са стручним тимом људи (доктор, наставник физичког васпитања, тренер) на сузбијању самог проблема?

Улога родитеља је најважнија за одрастање детета у здраву, одраслу особу психофизички спремну за даљи развој.Улога породице и укључење у тимски рад стручњака је спрега између свих стручних лица како би на најбезболнији начин дошли до циља, који је добро здравље, а притом како би дете било поштеђено депресије, повучености, анорексије, булимие…

Да ли деца у адолесцентском периоду могу да превазиђу тај проблем иако не постоји изражена подршка родитеља?

Тешко, веома тешко. Као што сам већ навела, улога родитеља и породице веома је важна за развој детета. Просто гледано, дете није довољно самоиницијативно да коригује нешто на себи, нити осећа потребу за тим, уколико је дошло одређеног поремећаја у исхрани, у предадолесцентском добу. Оно ће се тек и покренути, под утицајем родитеља. С друге стране, ако као старији адолесцент индивидуално приступи решавању проблема и кориговању исхране, вероватно је да ће наићи на отпор у самом средишту своје подршке, унутар породице. Сведоци смо многих случајева у којима девојчице у тинејџерском добу , уколико потичу из породице гојазних, како би избегле сличну судбину, на почетку пубертета постају корисници разних дијета. Неизбалансирана исхрана услед коришћења многобројних дијета касније доводи до дијабетеса и других обољења. Породица и средина у којој се крећемо је веома битна.

Како утицати на унос хране током пубертета и на који начин контролисати повећање телесне тежине, када долази до пораста апетита и врло лаког добијања килограма?

Редовношћу оброка (5 оброка дневно), без прескакања доручка и вечере. Не дотирања хране у тањир,  разноврсност намирница и пирамиде исхране. Никако не узимати свакодневно брзу храну, где се таложе масти и стварају сувишне наслаге у организму. Децу треба упутити у спорт, фолклор, балет и друге активности како би правилно трошили енергетске потребе и користили храну.