Студентски радови

И ја сам важан

23. март 2017.
Милица Радосављевић

Начелница одељења за мотивацију и организацију добровољних давалаца крви у Институту за трансфузију крви Србије, Ивана Родић, поводом одржавања акције добровољног давања крви на Факултету политичких наука 22. марта, говори о важности самог процеса, задацима овог одељења, процедури планирања и реализовања акција, едукацији младих и уопште популације у вези са овом темом, информисаности, формирању друштвене одговорности.

На који начин је потребно промовисати свест код људи у вези са добровољним давањем крви, односно колико је битна та друштвено-морална обавеза свих нас?

Промоција давања крви или развијање културе давања крви, како ми то волимо да кажемо, је континуиран процес који никада не стаје. Најбољи пример је да број давања крви од 2000.-е године је из године у годину све већи и већи и то је у суштини прави резултат, тј. прави доказ да промоција давања крви, континуиран рад и рад на терену даје праве резултате.

У сарадњи са којим институцијама Институт за трансфузију крви Србије успева све ово да испромовише, односно без којих институција не би све функционисало у најбољем реду?

Наш основни партнер у промоцији добровољног давања крви (ДДК) односно обезбеђења довољних резерви крви на територији Републике Србије је Црвени крст Србије, али све количине крви које прикупимо, односно њихово прикупљање не би било могуће без јако тесне сарадње са локалним самоуправама, потом са медијима и наравно са свим институцијама, компанијама, установама, спортским друштвима, тј. најједноставније речено са свим друштвеним субјектима који постоје у нашој земљи.

На годишњем нивоу, у којим временским периодима Институт спроводи акције добровољног давања крви и у чему је њихов значај?

Спомињемо најпре Институт, али морам рећи да у овом тренутку трансфузиолошку мрежу на територији Србије чини више различитих иституција и то: Институт за трансфузију крви Србије у Београду, два Завода за трансфузију крви, од који је један у Новом Саду, други у Нишу, 43 службе за трансфузију које се налазе у оквиру здравствених и болничких центара у свим већим градовима на територији Србије и Војно-медицинска академија која има своју посебну службу за трансфузију крви.Оно што је значајно да се прави годишњи план прикупљања крви и свака од ових институција имајући у виду чије потребе за крвљу подмирује, прави годишњи план. Са нашим партнерима Црвеним крстом и осталим институцијама које сам поменула, од октобра до децембра текуће године правимо план за наредну. По неком нашем искуству, тај план садржи 85 % тачности, јер ипак у току године неке акције се накнадно додају, неке се померају, али 85 % оно што крајем децембра донесемо као годишњи план је заиста оно што ће се у наредној години реализовати.
Акције су пре свега важне због тога што се приближавамо грађанима, јер давање крви је засновано на принципма добровољности, самим тим што људи дају крв, то значи да имају развијену свест, да су хумани, да су одговорни. Ми се трудимо да сам чин давања крви олакшамо тиме што ћемо прићи ближе њиховом месту рада, њиховом месту живота, а с друге стране када бисмо грађанима сами препустили да доносе одлуку када ће дати крв, не бисмо знали са којим количинама крви располажемо.

Колико је сложен процес од замисли акције до саме реализације исте? (одређивање датума, успостављање контакта са локалном самоуправом и Црвеним крстом града у ком се одржава акција, промовисање)

Већ сам рекла да постоји годишњи план прикупљања крви, као и тесна сарадња са свим нашим партнерима. Партнери су познати, дефинисани и са њима сарађујемо од ’52 године, кроз састанке на општинском, градском и нивоу Републике. Мада, поред свега тога, није лако донети годишњи план, јер жеље су једно, а потребе друго. Пракса је показала да људи радије дају крв у пролећним и јесењим месецима, да је теже отићи на акцију ако веје снег или је температура у минусу, али и кад је температура + 40, такође сви радије воле средину недеље, а не воле понедељак кад почиње радна недеља, а оно што је нама важно јесте да обезбедимо континуирани прилив свакога дана током читаве године,тако да се прилагођавамо жељама давалаца. Сезонски дефицит у реализацији акција, имамо током летњих месеци који успевамо да превазиђемо. Када говоримо о промоцији ДДК, наглашавамо да је то врло сложен процес и не приступамо промоцији на исти начин за све популационе групе. Различит приступ је када говоримо о промовисању културе давања крви код матураната, студената, запослених. Јер сам тај различит приступ доноси праве резултате.

На факултетима Београдског универзитета двапут годишње, током зимског и летњег семестра, одржавају се акције. Колико је важно да су студенти укључени у читав процес, да спроводе акције како би се одржао континуитет, пошто висок проценат прилива крви долази управо од њих?

Изузетно је важно да код студената буде развијена култура ДДК. Принципи ДДК су добровољно, анонимно и ненаграђено давање крви. Студенстска популација усваја сва три принципа, поготово принципи ненаграђености, односно принцип неплаћеног давања крви. Зашто? Зато што се давање крви код студената догађа на паузи између два предавања, након чега се они враћају својим свакодневним активностима, односно не добијају слободне дане као матуранти или запослени. Проценат високо образованих људи у нашој земљи је 5-6 %. Ми очекујемо да кроз њихово школовање, поред својих, универзитетских активности они се посвете томе да постану боље, квалитетније особе, да буде хумане, друштвено одговорне. Не можемо очекивати од појединца да ће бити носилац свих друштвених радњи тако да они међусобно морају утицати једни на друге. Сутра ће ти људи бити на високим позицијама неких инситуција, утицајни у медијима, локалним самоуправама и на тај начин подстицати грађане и промовисати ДДК. Када сам почињала да радим ово 2000.-е године, једна бруцошкиња Саобраћајног факултета је рекла једну дивну реченицу: ,,Када сам из Нове Вароши кренула у Београд да студирам, мислила сам да ћу само да напредујем у пољу свог усавршавања, а онда сам схватила да имам неке нове могућности и као волонтер добровољног давалаштва крви, добила сам могућност да подстичем успавану хуманост својих колега.“

Постоје ли едукације за студенте, како би они били боље упућени у читав процес и могли уз помоћ стручног особља Института, да реализују акцију на свом факултету?

Да, сваке године, последњи викенд октобра је резервисан за семинар. То је сад већ традиција у сарадњи са Црвеним крстом Србије. Правимо едукацију за студенте са свих факултета и ти семинари су једна обука везана за све неопходне сегменте које је потребно волонтер да зна, да би могао даље као обучен волонтер да ради на свом факултету. Повезујемо старе генерације студената са новом, јер је потребно у континуитету да занављамо нове студенте волонтере. Све оно што на семинару науче, ови млади, паметни људи шире даље као мрежу, јер је то оно што је неопходно како би се акција лакше организовала и спровела.

Откад сте Ви на челу овог одељења, да ли је за све ово време док извршавате ту функцију дошло до извесних промена, напретка?

Не бих то тако рекла. Свако од нас је као појединац важан, али нико није пресудан, поента је у тимском раду. Институт, као највећа трансфузиолошка установа у земљи, прикупи ¼ укупне крви на годишњем нивоу. Конкретно, Институт је 2015. године (за 2016.-у још нису регистровани резултати) прикупио 63440 јединица крви, а на територији Србије 243473. Важно је да из године у годину напредујемо.

Да ли на годишњем нивоу постоји довољан број јединица крви?

Да, потребе свих здравствених институција су задовољене. Постоји дефицит, у летњим месецима, али се никад није десило на територији Србије да постоји хитан случај за који је потребна крв, а да крви није било.

Са каквим врстама предрасуда, односно са каквим изговорима се суочавате, на акцијама, људи који не желе да дају крв? Колики је стварно проценат људи који имају страх од игле/крви, а колико изговор за одбијање?

Предрасуде су разне. На едукацијама, било за студенте, било за волонтере, груписали смо 10-ак основних предрасуда, од који су најчешће: плашим се, немам довољно ни за себе, анемичан сам, немам времена. Не рачунајући на људе који из медицинских разлога не могу трајно да дају крв, сви остали са наведеним предрасудама, су људи који нису довољно размишљали, који нису довљно информисани, нису примљену информацију репродуковали у својој глави. Који су заборавили да је сваки појединац важан.

Који је основни задатак Вашег одељења и ко су стручни сарадници без чијег доприноса читав процес не би функционисао?

Десет људи је запослено на овом одељењу. Они су различитих образовних профила, од самог маркетинга на Економском и Факултету организационих наука, преко психолога, политиколога, биолога.Један микс занимања како би кроз ту мултидисциплинарност нашли најбољи могући начин да приступимо различитим популационим групама у нашој земљи.
Имамо два задатка. С једне стране се бавимо развијањем културе давања крви кроз промоцију давалаштва. Уз ово је неопходна едукација, тако да се бавимо едукацијом целокупног становништва, и наравно едукацијом специфичних популационих група. Док је с друге стране важно направити добар план, контиуираног прилива крви.

Како подићи свест код људи о ДДК и шта је разлог да људи и даље имају страх од тога, односно зашто не располажу чињеницама и не допуштају да постану део процеса добровољног давалаштва?

Потребно је од самог почетка увести младе људе у читаву процедуру. Црвени крст од првог разреда основне школе организује конкурс ,,Крв живот значи“ , где деца могу да пишу саставе, песмице, од пре две-три године уведена је и категорија спот, и на тај начин презентују све о овоме на начин како су они доживели. За ученике 4.-ог разреда основне школе организује квиз ,,Шта знам о Црвеном крсту? “ у коме се обрађује тема ДДК. Мислим да информисаност није проблем. Медији нас константно прате и извештавају о свему, активности Црвеног крста и Института су свакодневне- понекад мислим да смо преагресивни, мада о овој теми никад није довољно причати. Сматрам да је потребно да и сами наставници скрену пажњу, да кроз обавезне школске активности, говоре о овом процесу. На тај начин у 4.-ој години средње школе, код матураната, када их припремамо за добровољне даваоце, објашњавамо како да се понашају пре и током акције, односно када их релаксирамо, избегли бисмо изгубљене погледе као да први пут чују о ДДК. Проблем је што не постоје заокруживања усвојених сазнања. Ми смо иначе народ који ради под притиском, тако да делујемо тек када дође до драматичних ситуација, а нама је потребан континуиран прилив крви, константно. Све се разрешава оног тренутка када човек сам одлучи и каже себи: ,,И ја сам важан“.