Студентски радови

Енергија црвених ципела

20. јун 2018.
Јелена Маринковић

Симоне Рубино је двадесетпетогодишњи италијански перкусиониста. Свој први албум снимио је 2016. године под називом “Бесмртни Бах”. Његовим најважнијим наступом до сада сматра се концерт са Бечком филхармонијом на фестивал у Луцерну.
Ксилофон и перкусије су на средини позорнице Велике дворане Коларчеве задужбине, опкољене столицама других музичара. Четвртак, вече мистерије и жељног исчекивања. Осам сати. Већина публике очекује вече опуштања, вече добре, спокојне енергије. Иако су сви знали репертоар концерта Београдске филхармоније, нико није очекивао да ће те ноћи између осам и десет сати видети нешто надприродно.

Након извођења Реквијема за гудаче, на сцену излази дватесетпетогодишњи Симоне Рубино са лицем потпуно уобичајног и сталоженог човека. Сви музичари су по дрес коду били обучени у црно, што је и перкусиониста испоштовао, али није могао заобићи детаљ који ће га, пре његовог музичког дара, издвојити од осталих. Имао је јако црвене ципеле које су се само понекад виделе кроз ксилофон, док се солиста огромном брзином померао са једног на други крај инструмента. Са његове леве стране налазили су се том том-ови и перкусије, па на први поглед призор изгледа као да ће на том месту свирати најмање три особе. Међутим Рубино је узео две палице за бубњеве и по знаку диригента Еиђи Оуе почео да свира. Након само неколико секунди, заменио је палице новим, потпуно другачијим палицама за ксилофон и почео да везе очаравајући звук мењајући палице и инструменте неухватљивом брзином. Публика је стајала у чуду, нико није трептао и у тих двадесет и осам минута Рубинове изведбе постојао је само он. Ни виолина, ни чела која су се налазила око њега и пратила га. Нико сем мршавог, младог човека са јаким рукама на чијем лицу се видело прожимање њега и инструмента који свира. Као да је инструмент био живо биће и заједно са Рубином треба да одигра плес пун страствене енергије. Рубино је заљубљено гледао у удараљке и по стварању сваког новог звука показао је да спада у онај проценат срећника који воле то што раде. При сваком новом тону, насмејао се суптилно да себи и свом партнеру, инструменту, потврди тон.

Можда никада није доказано Теслино откриће клонирања, али на сцени Велике дворане Коларчеве задужбине овај човек је брзином својих покрета у једном тренутку био на 3 разлицита места, опкољен ударачким инструментима, правећи му простор од приближно два квадрата. Рубино је толико прецизно и брзо свирао да су се гледаоци запитали да ли су то његови клонови или се он тако брзо креће да њихове очи не могу да га прате. Све време перкусониста је у њима будио енергију коју до тада нису осетили. Док су они покушавали да украду мало те енергије и понесу је са собом када се вече заврши, он је убрзавао ритам. Када је публика коначно схватила да је немогуће испратити таквог музичког генија сви су се предали називу овог музичког комада, “Замрзнут у времену”. Гледали су у Рубина тако замрзнуто, као да гледају у нешто надземаљско и коначно су се препустили уживању.

Тих двадесет и осам минута били су пуни динамике, емоција, задивљених фацијалних експресија, другачијег ритма срца. Мелодија је кренула као да се будите и како одмичу минути пулс се убрзава, како одмичу сати варира и константно се мења. Када је поново крај дана, време за спавање, пулс је најслабији. Тако су се и ови минути завршили. Суптилно и умирујуће. Ванземаљац је поново постао човек као и сви остали у тој просторији, али је публика желећи још аплаудирала пуних пет минута. Симоне Рубино поново је изашао на сцену и одсвирао Баха.

Читав Рубинов наступ чинио се потпуно немогућим, али када се све завршило то је била једна изузетна личност која је правила трансформације у сваком присутном појединцу. Оно што је публика понела са собом те вечери је спознаја да колико год се нешто чини немогућим, важно је да се за то борите као што се Рубино бори за звук.