„Чувам дух“

Уредник и аутор „Кругова 202” као и емисија о туризму и ликовној и примењеној уметности под називом „У галерији 202” коментарише његово новинарско искуство.

Лука Мијатовић у својој каријери дужој од четрдесет и пет година бавио се радијским, телевизијским и писаним новинарством. Био је уредник јутарњег програма Београда 202, „Београдског дневника”, аутор емисија „Кругови 202”, као и туристичких емисија. Својим гласом држао је нацију будном Ноћним програмом који траје већ више од тридесет година. Током своје професионалне каријере интервјуисао је више стотина људи из земље и света, политичаре, уметнике, научнике који су, свако на свој начин, обележили историју. Поред новинарског достигнућа, Мијатовић је и познавалац уметности, чак се и сам бави ликовном уметношћу. Добитник је више од четрдесет светских и домаћих награда и признања, а највише њих су за документарне записе и емисије. Новинарство је за њега био сан из детињства који је почео да се отварује управо на радију.

У емисији „Прелиставање” СтБ на питање „како сте?” одговорили сте реченицом:„Чувам дух”.
Шта све чини тај дух и како се он чува у новинарском послу?
То сам почео да говорим када сам имао неких шеснаест година. Кад год би ме питали: „Како си?” ја бих одговорио: „Чувам дух”. Можда са тих шеснаест година нисам био свестан шта значи чувати дух. Све је почело тако што сам као најстарији имао привилегију да бивам више са дедом. Мислио сам да ћу бивајући са њим имати права и привилегије које немају други, онда сам схватио да прво морам да имам обавезе које морам да испуњавам да бих могао да уживам у правима. Сваког јутра смо разговарали о књизи коју сам читао. Деда ми је увек давао и неку књигу коју морам да прочитам. Пошто сам визуелац и брзо памтим, када сам добио прву књигу и видео да има једва педесет страница ја сам то прогутао за ту ноћ. Знао сам да репродукујем текст и сутрадан када смо кренули да разговарамо ја сам почео да говорим делове текста који су ми били најзанимљивији. Деда ми је рекао: „Ја сам разочаран. Просто не могу да верујем да седим са бубалицом. Са штребером, човеком који не користи свој мозак. Хоћу да твој дух покаже да је разумео суштину онога што сам ти дао да прочиташ”. Поново сам прочитао ту књигу, али никако нисам могао да разумем шта тај дух мој треба да изнедри из свега тога што нам овај човек поручује. Почео сам да се ослањам на то своје унутрашње биће, на тај свој унутрашњи дух који је почео да разумева оно што ми се нуди да бих, наравно дошао до светих отаца, сада има вец двадесет, тридесет година како их читам и јасно имам слику шта је то уствари људски дух.

У каријери која траје четрдесет и пет година, поред спикерског посла радили сте као уредник јутарњег програма Београда 202, “Београдског дневника” као и мноштва других емислија. У чему сте највише налазили инспирацију за њихово креирање?
Када је информативно-политичко новинарство у питању, односно јутарњи програм који је колажног типа,са вестима, коментарима и укључењима репортера и људи који слушају Радио, ту је далеко лакше и једноставније бавити се новинарством. Имате неку малу слободу која је другачија него у осталим деловима програма. После тога сам био уредник Дневника Београда 202, који је у то време, када сам га ја уређивао, био најслушанија емисија 202, зато што смо га иновирали, учинили динамичним , додали му слику. Увео сам, захваљујући Николи Миркову и Михајлу Ћурчићу, који су ми дали одрешене руке, сва права да осмислим Дневник који ће бити слушан већ на прву реч и тако сам имао слободу да га правим и уређујем. Имао сам велики тим сјајних људи који су сарађивали унутар програма 202, из информативно-политичке и редакције културе, спорта. Ми смо били једно тело које је јако добро радило и функционисало. Одатле смо били тако добри.

Иако сте прошле године имали прилике да одете у пензију, прихватили сте позив Београда 202 да наставите да водите ноћни програм. Шта је то у духу једног новинара што никада не смири жељу за радом, већ са годинама буја све више?
У овом случају ја јесам отишао у пензију, али ми је изузетно пријао позив моје куће да дођем да радим поново. Наравно, објаснили су да се нема пара и да неће моћи да плате. Рекао сам да то уопште није битно. Важно је какав ће ефекат појављивања бити и да ли ћето и даље пријати људима на начин на који је пријало пре него што сам отишао. Испоставило се да је то на тространу радост. Пре свега говорим о аудиторијуму, онда о мом програму и мени лично, зато што ме то чини радосним и срећним. То је леп, нови изазов зато што је сада на мени још већа одговорности него када сам био најодговорнији за оно што радим. Виша је одговорност зато што имамјош већи критички поглед на то што радим, шта уствари радим, како то радим, односно каква је “боја” те ноћи, атмосфера.

Награђивани сте првим наградама, како наших медијских кућа, тако и на Светским фестивалима. Поред тога публика Вас је наградила тиме што је Ваша емисија најслушанији ноћни програм.Која од тих награда Вам највисе значи?
Наравно да ми пријају награде на фестивалима документарног стваралаштва. На њих сам некако најпоноснији, пошто мислим да је бавити се документарном репортажом, без обзира да ли је у питању радијска, телевизијска форма или репортажа писана за новине, магазине, часописе, нешто што од човека изискује корак више у његовом животу. Најпоноснији сам на награде на фестивалима документарног стваралаштва. Наравно да од наших највисе ми пријају наградее Радио-телевизије Србије, за Дневник као информативно-политичку емисију, због ког сам иначе и био скинут са програма. Награда за водитељство, што је признање неке свеукупности личности која се појављује пред микрофоном и две награде које на посебан начин чувам у мојој кући. Једна је Гранд при Интерфера “Лаза Костић”, где сам добио награду за репортажу објављену у новинама. Друга је такође Гранд при награда “Деспот Стефана”, због свега што је он био у историји па се осетих изузетно почаствованим. Добио сам је уз образложење да је награда за животно дело.

На који свој рад сте најпоноснији?
На рад са људима. Верујте ми да никада нисам био срећнији него када сам могао да оно што сам научио од других, пренесем на млађе људе. У време када сам постао најмлађи уредник у историји куће, добио сам задатак да уређујем јутарни програм Београда 202 и да направим тим који ће од Студија Б преузети слушаност. Увек сам имао и воље и жеље; ако бих приметио да млађи хоће да слушају и чују оно што им говорим тада сам био максимално предат њима, свим својим бићем и временом, жељан да и они схвате колико је лепа ова професија, иако је тешка.

Велики део своје каријере посветили сте истраживању уметности сликарства и вајарства. Добијали сте изјаве уметника попут Моме Капора, Милића од Мачве, вајара Ото Лога. Писали сте текстове о ликовном животу Париза, Амстердама, Лондона, и многе друге.
Који уметнички правац би најбоље описао Вашу личност?
Можда би био најприкладнији за карикатуру. Шалим се! Ја сам маштар, сањар, могао бих да се определим за ту врсту сикарства. Хијеронимуса Боша волим и поштујем, Далија обожавам, али волим сјајне цртаче као што је Димитрије Поповиш, обожавам Каравађа, Ђота, Микеланђела, Да Винчија. Када сликам, ја настојим да верно показем то што сам хтео да насликам. Има у мојим сликама маштарија и изискују тумачења, али када је цртеж у питању волим да је јасан, препознатљив, да тај рукопис мозеш да видиш. Широк је круг оних које страсно волим и велик број њихових радова имам и у својим колекцијама, чак је доста њих настало током мојих интервјуа са њима.

Ваш дух, као и дело припадају култури, да ли мислите да постоји начин да култура задобије доминацију над шундом који се јако брзо шири на овим просторима?Ако мислите, који је то начин?
Шунд није краткотрајна појава и он није појава на мах. Он ће, док год буде било и свијета и вијека апсолутно бити доминантан у општим препричавањима. Он ће постојати. Брзо се продаје, не мора да кошта скупо има велики аудиторијум који воли да зна шта се види кроз кључаоницу туђег жовота. Те приче су најпиткије. Треба бити оптимиста и надати се да ће постојати прича о кавлитетној култури, јер уметност живи!

„Ум. Ех када би и царевао!“ Лука Мијатовић