Данас је горе бити новинар него деведесетих

Аутор: Александра Поповић

Радмила Станковић је новинарка у рубрици културе у НИН-у. Новинарску каријеру је започела у Радио Београду. Писала је и уређивала у „Вечерњим новостима“, „Борби“, „Недељном Телеграфу“. За „Журналист“ ова новинарка говори о интервјуу са Лаушевићем, о томе како се изборити са цензуром и зашто је данас горе бити новинар него деведесетих.

Како су изгледали Ваши новинарски почеци?

Почела сам у Радио Београду, још као студент Правног факултета, тако што сам радила на програму емисије „Шарм“, за Дан младости. Ту сам остала две године, а онда сам почела да пишем у омладинском листу „Сусрет“. Тамо сам направила и своју прву репортажу, коју сам као жанр веома волела и дуго неговала. Мој први сусрет са озбиљним новинарством био је у „Вечерњим новостима“, јер сам тамо радила са искусним уредницима и новинарима.

Ако сте волели репортажу, шта је утицало на то да се касније определите за форму интервјуа?

„До интервјуа сам дошла пошто сам почела да радим у културној рубрици, где је интервју нормална ствар, а где готово да нема репортаже. Интервју је  добио на значају деведесетих година. Спадала сам у оне новинаре који су били „опозициони“ и тада је било важно добити добру причу од представника демократке јавности. Било је битно да имаш човека који ће нешто да каже. То је, наравно, подразумевало и храброст.“

Ваш први интервју био је са глумцем Драганом Николићем. Пре него што је текст пуштен у штампу, захтевали сте да се не објављује фотографија која је откривала његову, тада тајну везу, са Миленом Дравић. Да ли је осећај за етику нешто са чим се човек рађа или се то учи?

„Етика је са једне стране ствар васпитања, а са друге је питање алавости. Ако си етичан, онда не можеш бити алав. Етичности је дугорочна категорија. Ако се одлучиш да поштујеш саговорника, да поштујеш свој извор информације, да поштујеш чињенице, онда си се определио и да трајеш. У овом послу је најтеже трајати.

Кроз Вашу новинарску каријеру имали сте прилику да разговарате са многим утицајним људима из различитих области. Неки од њих су и Ваши пријатељи. Како у таквим ситуацијама сачувати објективност као императив новинарства?

„То ми никада није био проблем. Радила сам интервју са многим људима, али нисам се после тога са свима пријатељевала. Особе са којима сам блиска током свих ових деценија мог рада су квалитетни људи, са којима пре свега остварила однос узајамног поштовања.“

Један од Ваших саговорника био је и Жарко Лаушевић, који је после шеснаест година ћутања пред медијима, једино  разговарао са Вама, али уз услов да не говорите о убиству. Када се новинар нађе у таквој дилеми, како да, са једне стране, одговори на интерес професије и јавности, а са друге, да поштује и захтев саговорника?

„Ја сам поштовала Жарков захтев. Нисам га питала  оно о чему не жели да говори, а заузврат добила сам информације које није нико други. Мислим да је ту успостављена равнотежа. То су ствари око које се не треба много двоумити. Посебно ако имате добру причу или интервју, са таквом врстом исповести, много је лакше да преломите.“

Како сачувати поверење саговорника?

„Објаснићу то на претходном  примеру. Када је Жарко пре шеснаест година требало да иде у Америку, ноћ пред полазак ми је дао интервју. Имала сам шест страница текста које су после ауторизације сведене на једну. Све оне неискоришћене, драгоцене информације сам избрисала, из страха да неко не дође до њих, будући да су ме  неки власници новина звали и нудили новац. Наравно  да не бих на то пристала. Нико никада, свих ових година, није сазнао о чему сам том приликом са Жарком разговарала. Тако се чува поверење.“

Александар Тијанић, у разговору са Вама, на питање како оцењује тадашње медије, одговорио: „Нема нормалне Србије и нормалне Југославије, без нормалних медија.“ Колико данас има нормалних медија у Србији?

„Делује готово иронично, али сматрам да је до 2000. године у Србији било много више нормалних медија него данас. Јака власт, као тадашња Милошевићева, поседовала је њима најзначајније медије, као што су национална телевизија, Радио Београд и „Политика“. Са друге стране, ми остали смо били део других медија који су се оснивали и гасили. Имали смо могућност да радимо. Данас је другачије. Власти желе да задрже најбитније медије, али ми данас немамо „оне друге“ медије.

Када сам одлучила да напустим „Недељни Телеграф“ имала сам најмање три понуде из других медија. Данас, у таквој ситуацији, нико вас не би звао. Зато мислим да је данас горе бити новинар него деведесетих, иако то звучи као парадокс.“

У редакицији омладинских новина „Сусрет“, упознали сте Богдана Тирнанћа, који је био ваш колега и  пријатељ. На његовој комеморацији, рекли сте да је био „чувар вредности којима је истекао рок трајања“. Ко је данас чувар тих вредости?

„Ми, новинари који полако „изумиремо“. Били смо као велико „племе“ које је ту заштиту вредности заједнички организовало. Није било важно одакле смо и из каквих породица. Имали смо заједнички систем вредности када је у питању овај посао који смо обожавали и који нам је био светиња. По том принципу смо се препознавали.“

Сведоци смо укидања квалитетних, информативних емисија, као што су, на пример, „Инсајдер“ или „Утисак недеље“, као и сталног спекулисања о цензури медија. Који је најјачи облик цензуре са којим сте се сусрели?

„Имала сам срећу да ту врсту цензуре, о којој се данас говори, никада нисам доживела. Цензура која је постојала, док сам се професионално формирала, се подразумевала у једнопартијском систему. Ту је било важно не дирати партију, војску и Тита. Будући да сам се бавила културом, са те стране нисам имала проблема. Током деведесетих сам радила у „Борби“, која је била „оаза“ слободне мисли, где смо били компактна дружина која се борила за свој простор. То смо радили у „Телеграфу“, то радимо сада у „НИН-у“.

Али како се новинар може изборити са тим проблемом?

„ Да сам се нашла у таквој ситуацији, нашла бих начин да објавим то што хоћу. Посебно сада када имамо друштвене мреже, не постоји начин да људи не кажу оно што мисле. Такав је данас, рецимо, Зоран Кесић, који реагује на глупости око себе..“

Били сте уредница Културне рубрике у НИН-у. Свесни сте значаја културе  у животу једног народа. Где је српска култура данас?

„ Институције, посебно културне, су веома битна ствар и нешто што човеку даје осећање сигурности. Истински сам заговорник јаких и добрих институција.

Мислим да је министар Тасовац имао добру идеју која није заживела. Бирократија, која је јача од свих министара, боји се промена које могу донети други систем понашања промена система  вредности. Сви конкурси и идеје су пропали само из страха да се нешто промени. Погодило ме је то сазнање да је промена немогућа.“