ДАЛЕКО ЈЕ АМЕРИКА

Репортажа: Лесковачка библиотека

ДАЛЕКО ЈЕ АМЕРИКА

    Лесковачка библиотека дели судбину сиромашног југа Србије па због беспарице није у стању да поштује стандарде прописане законом. Требало би годишње да набављају књиге за 8 милиона динара. Са 300 хиљада динара колико добијају, нису у стању ни да обнове лектиру а уместо у прописаних 2800, раде у 700 квадрата.

    Због предубеђења да се Лесковчани више интересују за ситна гурманска задовољства него за књигу и чињенице да локалне власти не брину превише о установама културе, могло се очекивати да у лесковачкој библиотеци влада суморна атмосфера, слична оној из приповедака великог српског сатиричара Радоја Домановића чије име стоји на улазу, а његов чувени портрет са шеширом виси у скоро свакој просторији.
    Ипак, мада не делује репрезентативно, читаоница кроз коју се пролази ако се иде до позајмног одељења, није ништа мање посећена у односу на време пре компјутера. Многи овде спремају испите а има и редовних посетилаца који се деценијама друже читајући дневну штампу. Већ неколико недеља, посетиоцима је на располагању пет рачунара са добром конекцијом, па ко жели може и на интернет. Два је директорка донела од своје куће. Ваљда тако мора у библиотеци која живи са хроничном беспарицом, што би се рекло и за већину установа те врсте у Србији.читаоница
    “ Дечко, остави мало врата да повуче промаја“, каже дедица лоциран иза једног од дебелих стубова који носе петоспратницу изнад библиотеке. Једне му наочаре висе око врата, друге се задржале на челу, спремне за усмеравање ка садржини свежих дневних новина. Мало је необично за човека његових година да тражи промају, али с обзиром на врело лето и степен проветрености просторије, захтев делује крајње умесно. Библиотекарке кажу да овом господину читаоница дође као проширење стана. Живи одмах изнад. Само га плафон дели од спаваће собе. Спада у неколико старијих клијената који су ту сваког јутра и немају изостанке. Сва штампа најпре прође кроз њихове руке.
     Хладну атмосферу соцреалистичког ентеријера у згради истоветног стила, овде покушавају да превазиђу на разне начине. По зидовима су слике са завичајним мотивима, дела локалних аутора. У дну читаонице пијано. Види се да је врло стар, ту је од оснивања и користи се за поетске вечери.
    “Да није било разних конфискација после рата, питање је кад би тако скуп инструмент ушао у библиотеку“, коментарише бивши ученик лесковачке музичке школе који је неколико пута свирао на овом клавиру. Каже да се такви више не праве. Лесковац је иначе до половине прошлог века имао клавирштимера. Од тада повремено долази човек из Скопља. Буде ту десетак дана и среди све клавире у граду.унутрашњост
     Пре неколико година, у жељи да се што више приближи читаоцима, управа библиотеке је поскидала врата и срушила део зида између читаонице и централног магацина. Сад је то јединствени простор кроз који може да се пролази поред самих рафова са књигама, из научног одељења према дечјем и даље ка завичајном фонду.
    “Овако је много атрактивније за промоције књига или књижевне вечери“, објашњава љубазно и предусретљиво особље, мада имају неколико разлога да буду нерасположени. Плате им касне шест месеци. Не издвајају се по том питању од радника лесковачког позоришта, Народног музеја или Културног центра. Ипак, није им тешко да предложе трагање за неким насловом преко међубиблиотечке мреже и позајме књигу у року од неколико дана из било које библиотеке у Србији, уколико  је нема у њиховом фонду.
    “Интересантно је да људи још увек размишљају старински. Кад им кажемо да ће најдуже за једну седмицу добити неку књигу из Новог Сада или Крагујевца на пример, одмах одустају иако им кажемо да је то за њих бесплатно. Исто је са понудом да им неки наслов дамо као електронски документ из базе коју имамо или да га пронађемо на интернету. Као да одавде желе искључиво књигу по коју су дошли, и то одмах“, пича библиотекарка Марија Ивановић која је, као и остали, пре неколико година завршила обуку за рад на мрежи цобисс (кооперативни онлајн библиографски систем и сервиси).
    Александра Самокал Јовановић, директорка Народне библиотеке “Радоје Домановић“, истиче да они воде бригу о 250.000 књига. За установу која је смештена у приземљу једне стамбене зграде у центру града, ово је и пре десет година било превише. Нема се више куд са књигама. Одавно траже решење да библиотека узме мало ваздуха у неком вишеструко већем простору али без резултата. Док се то не регулише, остаће у строгом центру Лесковца, на ударном месту, без пара и могућности да се у потпуности посвете својој делатности – чувању књига.
    “Иако смо једна од највећих српских библиотека, ми због лошег материјалног стања нисмо у стању да пратимо целокупно издаваштво, и српско и светско, већ имамо нестандардну набавну политику. Од оно мало пара које су опредељене за набавку књига купујемо наслове који се највише траже. Са 300 хиљада динара које добијамо годишње за набавку, не можемо да обновимо ни лектиру“, објашњава директорка Самокал.
    Она такође указује на опасну ситуацију у којој би се многе библиотеке у Србији нашле, само кад би се доследно примењивао закон. Требало би да набављају књиге у вредности од 8 милиона динара годишње, колико је прописано за град величине Лесковца. Такође, Законом о библиотечкој делатности предвиђено је да бригу о читаоцима и библиотечком фонду води 168 радника уместо 30 колико их тренутно има. Уместо 2800 квадрата, лесковачка библиотека поседује 700.
    Годишње добију на поклон књиге од Министарства културе и Народне библиотеке у вредности до милион динара, и то углавном наслове из претходне године. Да Министарство културе није покренуло ту акцију, каже директорка, скоро све библиотеке у Србији почеле би да личе на музеје.
    Има и охрабрујућих помака. Недавно је после 40 година, библиотека добила од Града 100 квадрата новог простора, на истуреној локацији ван матичног седишта, где ће изместити завичајно одељење. Фонд локалних аутора и књига које третирају Лесковац и околину нарастао је на 4.000 наслова. Ускоро ће се учетворостручити добијањем легата преминулог лесковачког филозофа и књижевног критичара Николаја Тимченка чија породица је уступила граду између 12 и 15.000 књига од којих је 8.000 пописано. Труде се и да сачувају периодику, посебно локалну. Тако је недељник “Наша реч“ угашен после 65 година излажења. Бивши приватни власник овог предузећа није се потрудио да сачува све бројеве а у протеклим деценијама нису редовно достављани библиотеци. Сада то треба комплетирати као што су сви бројеви “Лесковачког гласника“ постали доступни јавности преко интернета. Случај “Наше речи“, као и многих наслова периодике постаће тежи него што је био посао комплетне заштите предратног листа.
    Далеко је Америка. У овој прекоморској земљи, библиотекарско удружење спада међу најјаче. То друштво је тако јако да може да стави и вето на одређене законе. Управника Конгресне библиотеке директно поставља председник државе, нико други нема утицај на то. Он спада међу најзначајније личности у Америци.
    “У Америци при рођењу добијате аутоматски чланство за све државне библиотеке. То иде као лична карта. Да не причамо колики су им фондови за набавку књига. Код Енглеза је слично. Они педантно прате српско издаваштво, имају одељење за Балкан и купују буквално све“, каже директорка лесковачке библиотеке.
    У лесковачкој библиотеци скромно указују да библиотекарству и књизи следује  много озбиљнији третман него што га сада уживају. Посебно у домену финансирања. Знају да им је статус добро системски решен и верују да ће бити боље и књизи и библиотекама кад закон почне да се примењује. Као у Америци.

Antrfile 1:

            – Biblioteka u Leskovcu je matična za Jablanički okrug, spada u velike ustanove i brine o 50 manjih biblioteka. Raspolaže sa sedam isturenih odeljenja u sedam bivših opština koje su odavno u sastavu Leskovca. Sastoji se od zavičajnog fonda, pozajmnog odeljenja za odrasle i pozajmnog za decu, odeljenja periodike kao i odeljenja za cobiss.

 

 

 

Antrfile 2:

            U današnje vreme, biblioteke se razvijaju u dva pravca. Ili postaju informaciono-bibliotečki centri ili bibliotečko-obrazovni centri. U Leskovcu prate obe struje jer zbog natprosečno velikog broja nezaposlenih smatraju da na svaki način treba pomoći ljudima radi prekvalifikacije ili lakšeg dostupa informacijama koje bi im pomogle u životu. Uporedo se trude da što više naslova digitalizuju. To su već uradili sa međuratnim nedeljnikom “Leskovački glasnik“, koji je važan izvor informacija od 1921. godine do početka Drgog svetskog rata kad se ugasio. U digitalnu formu prebačene su i neke stare i retke knjige, koje se takođe mogu pogledati preko sajta Narodne biblioteke Srbije jer leskovačka biblioteka nema novca ni za plaćanje godišnjeg hostinga. Najstarija knjiga zavičajnog odeljenja potiče iz 1817. godine. To je “Život Gerasima Zelića – arhimandrita“, čiji je autor sam Gerasim Zelić a štampana je u Pančevu.

 

 

 

 

Antrfile 3:

 

            Leskovačka biblioteka baštini početke iz 1869. godine, deset godina pre odlaska Turaka. Tad su malobrojni pismeni ljudi uz pomoć bogatijih sugrađana prikupili 12 knjiga, uglavnom verskog sadržaja i formirali prvu čitaonicu. Kasnije, tokom prvih decenija 20. veka mnoga udruženja građana trudila su se da formiraju svoje biblioteke, ali bez većeg interesovanja čitalaca. Prvi put, ozbiljnu čitalačku publiku privukla je Gradska biblioteka koja je nastala fuzijom nekoliko manjih. Izgorela je u američkom bombardovanju, 6. septembra 1944. godine. Ipak, veliki broj knjiga sačuvan je kod čitalaca. U vreme obnove i izgradnje, počelo se upravo od tih primeraka.