Шетајћи улицама Београда могу се приметити разнобојни натписи и цртежи на зидовима зграда, аутобусима, трамвајима, мостовима, школским двориштима, клупама у парковима и другим местима. Али да ли се понекад запитате ко су њихови аутори и шта они представљају?
Прилазим клупи у Немањином парку на којој седи дечко са капуљачом на глави. Машем му у знак препознавања и он ми узвраћа. Стижем до клупе, он устаје и ја примећујем мрље од фарбе свуда по његовој одећи. На клупи стоји ранац из кога вири ваљак за кречење. „Желиш ли да ти покажем један од мојих првих графита?“ Долазимо да зида баште СКЦ-а и он ми показује велика бела слова исписана на зиду која чине реч „ГУА“. „Сигурно се питаш зашто баш „Гуа“ и шта то значи.“ – Каже он са осмехом. „Е па не значи баш ништа. Разлог одабира баш овог псеудонима је био више практичне природе, јер су та три слова веома захвална за писање графита, лако им се може променити облик и испољити нека уметничка слобода. Али што се мене лично тиче, ја сам „Едит“. То је био мој први псеудононим под којим сам почео да цртам. Само му име каже човек који нешто мења. У мом случају боју зида. „Гуа“ сам почео да се потписујем доста касније.
Као средњошколац једне уметничке школе у Београду, узео је спреј у руке. Љубав према архитектури, уметности и креативности га је натерала да прве скице графита нацрта са четрнаест година. Враћамо се на клупу у Немањином парку и „Гуа“ почиње своју причу из почетка.
– Моја прва интересовања за графите потичу из 1998. године када су графити тек почели да се активније цртају по Београду. Ма где ишао, увек су ми упадале у очи те слике по зидовима. Увек сам се питао шта представљају, ко их ради и због чега. Сећам се да сам једном давно, када сам се касно увече враћао са родитељима са неког славља, видео пар момака са капуљачама како стоје у сенци уличног светла и шарају нешто по зиду. Упитао сам родитеље шта то они раде и они су ми одговорили да је то нешто лоше и да то не треба никада да радим. Нису ни били свесни да ћу се управо тиме бавити у животу. Један од тих момака је био САНЕ 751, један од најзаступљенијих цртача тог времена, који је живео баш у мом крају. Он ми је створио то неко прво интересовање, а у свет графита ме је увео „ДЕРОКС“, цртач друге генерације мог краја. Прича са графитима почиње тако што прво идеш улицом и гледаш графите. Онда покушаваш да нацрташ нешто тако на папиру. Касније следе неки покушаји цртања по зиду, који су у већини случајева неуспели, пошто се не познаје техника цртања спрејем. Онда упознаш некога ко ти отвори врата тог света. У мом случају је то био ДЕРОКС. Он ме је увео у целу причу, објаснио ми правила игре и представио ме цртачкој сцени тог времена. Још као почетник имао сам част да цртам са једним од највећих имена у тадашњем свету графита, захваљујуци њему. Узео сам псеудоним „Едитор“ и тако је све почело
Са групом другова истог интересовања основао је групу „ЕТРЦ“ (скраћено од „Едиторси“) и тако је наставио Своје аматерско стваралаштво. Та група је кратко опстала и он је одлучио да настави да црта сам. Крајем 2005. године, определио се за псеудоним „Гуа“, који данас најчешће исписује.
– Данас је много једноставније започети цртачку каријеру, зато што постоје продавнице са часописима и опремом за цртање графита, у којима се може сазнати доста о томе. Ту је и интернет са безброј форума и графити сајтова. Активно сам почео да се бавим цртањем 2004. године. Било је ту свега и свачега што прати графите. Од јурњаве са разјареним комшијама, до спавања у полицијској станици. Да, да, све због графита. Први пут сам преноћио у полицијској станици 2005. године, због такозваног ремећења јавног реда и мира. Тада сам имао 17 година. После су нас приводили још неколико пута, јер су схватили на којим местима се најчешће појављујемо. Није било лако, али у већини случајева на крају успеш да разувериш људе да графит није ништа друго до слика на зиду. А када то схвате и када видиш како људи реагују на то, онда почињеш да бираш места на којима ћеш да црташ. Бираш зидове који су већ ижврљани, који никоме нису потребни, а не беле фасаде велелепних грађевина. Компликације полако нестају и људи почињу боље да реагују на то што радиш. Прилазе ти са позитивнијим ставом, и ти одлазиш са зида много позитивније расположен.
Цртачка сцена у Србији је по њему доста јака и има потенцијала да постане још јача.
– Постоји доста различитих стилова графита и скоро сваки цртач има свој стил цртања. Графити у Србији су веома квалитетни, чак неки важе за права уметничка дела и заштићени су од стране државе. Али мислим да ће све то још више напредовати у будућности.
Са намером да се уништи зид постаје се вандал, са идејом да се улепша, постаје се уметник. Спреј у руци је моћна алатка да искажемо осећања, расположења, а првенствено креативност. Храброст, стрпљење и труд доводе до славе, поготово у уметности цртања графита, која је у већини случајева у несугласици са законом. Постати великан у овом уметничком правцу није мала ствар, поготово ако једно време важите за најбољег цртача Београда. „Гуа“ са својим радовима у Бањи Луци, Бајиној Башти, Новом Пазару и другим градовима, а понајвише у Београду, може да се поноси. Колико ће његови препознатљиви радови живети на зидовима не можемо знати, али у његовој глави остаће непрекречени. Захваљујем му се на разговору, а он се нагиње ка мени и шапуће: „Сутра ће Београд осванути са новим графитом у својој колекцији“.
Последњи радови
Студентски радови18. фебруар 2012.Музика као стил живота
Вести из несвести1. децембар 2011.Рајин, Гајин и Влајин „КАФЕЈСБУК“
Студентски радови29. новембар 2011.Čovek koji menja boju zida