Студентски радови

Чопор заборављених

27. новембар 2011.
Natalija Ginić

У месту Белегиш на 40 км. северно од Београда налази се миниазил Еде Буљан. Необично је то што када се приближавате овом малом уточишту за псе, види се само двориште и кућа. Тишина, без лавежа паса, кућа иста као и околне, не говоре о оном што се не види на први поглед. Еда прича како је са намером купила овај плац од 20 ари, правоугаоног облика. Иза монтажног дома, налази се велики простор у којем су смештена три ограђена дворишта. „Ето ови моји џукци смештени су ту иза, нико ни не зна шта се крије иза ове куће.“, смеје се несташно и говори Еда. „Ја им дођем као обезбеђење, нико и ништа не може да их дира. Тако се осећам као да их штитим, од свега оног што их је задесило.“

Азил броји тридесет паса од којих је Еда дванаест покупила са Аде. Посећивала их је на језеру често, давала им хране, а онда је дошао тренутак када више није могла да издржи помисао да их већ следећег дана можда више тамо неће бити. „Сваког дана сам тамо одлазила и стајала ми је кнедла у грлу.“, прича Еда „Само да их пребројим и да су сви ту. Ух за данас је добро, сви су живи.“ Еда је одлучила да оде из Београда и направи склониште за псе, за које нико други није марио. „Нађем ја овај плац преко огласа, видим место Белегиш, нисам никад ни чула за њега“, говори Еда „Дођем и видим. Идеално место. Напред кућа, позади плац у њивама, где животиње могу да буду безбедне.“

Еда два пута дневно одлази до паса и тамо проводи по три сата. Прво двориште је пансионско и у њему се налазе боксеви. На самом улазу стоји мали кавез са мачкама, Еда каже да су јој то помагачи и да и они штите псе. Иза великог зида опасаног циглама, почиње лавеж. Велики и мали, црни, жути машу реповима и начичкани, њушкама провирују кроз жичану капију. Еда их мази и одгурује од капије. „Ова црна куца је Слађа, она мало воли да гризе, ал то ради из љубави. Ево ова два теријера су брат и сестра. Она је у боксу, јер је мало агресивнија. Овај коврџави црни је Добрица, зато је и напољу.“ Редом Меди, Срећко, Жељко, Јоца, сви имају имена.

 По дворишту је свуда посут шљунак, а на ободима се налазе боксеви најразличитијих боја, црвене, љубичасте, зелене, жуте. „Волим када ми је све различито обојено и весело. Иако они не могу да виде те боје, понекад се правим као да и они уживају због тог  шаренила“, каже Еда. Осим њих десетак који слободно скачу и трче по дворишту, остали се налазе затворени у кавезе. У сваком су по један мали и велики пас, а Еда каже да је то случајност и да их је смештала по карактеру. „Обично су ови мали пргави, па их ови велики, мирнији можда смирују.“, каже Еда. Као у Золошком врту, сваки кавез има иза отвор који води у мањи простор, где су обично зими пси ушушкани, а лети се крију од сунца. Постоји у углу дворишта кухиња, где Еда, кад је хладно, по поду посипа сено. „Обично се сви ту сместе и онда су најмирнији и најбоље се слажу, као да забораве на сва дојучерашња кошкања.“, прича она. Тамо је и велики душек на поду са мокрим флекама, а Еда објашњава да је то направио мали мешанац и показује на ћошак у којем „постиђен“, седи Мирко. „Има проблем са неконтролисаним мокрењем.“, каже Еда. „Не воли баш друштво, а скоро га је неко пребацио преко зида азила, вероватно ту из села.“ Поред Мирка су поређане кофе са месом, које им Еда поред брикета свакодневно даје. Израчунала је она да месечно поједу и до 750 килограма. Из дворишта су већ увелико сви ушли у собу и гладно, прате њене покрете док отвара и показује садржај кофа. „Доста сте јели.“, прича им Еда. „Нема више. Бићете ко прасићи.“ „А ти Буцко што ме тако тужно гледаш, једино си ти појео две порције.“, обраћа се Еда једном псу који једва хода од тежине. Заокругљена њушка, велике крупне очи, дише тешко као да се управо прејео, ал могао би он још. Еда каже да је био неухрањен када га је једна девојка донела са улице, а „Сада једе за све њих заједно.“, прича она.

Иза овог првог дворишта налази се друго у којем бораве агресивнији пси. Еда каже да се не слажу са осталима и у том тренутку примећује да је великог, белог чупавог пса Ђолета, ујео неко за ногу. „Вероватно су се играли, па га неко закачио.“, наводи Еда. „Туку се они између себе, играју, али никада не би напали човека.“ Коначно на крају плаца је и треће двориште где је смештена последња група. „Ови су доста ћудљиви, са њима се никада не зна“, објашњава Еда. „Они имају тај свој чопор и не воле придошлице. Једино мене поштују. Ја имам дођем као „вођа чопора. Некада се и између себе не слажу“ Ово мало животињско царство, најразличитијих карактера, као да има три света у себи. Што се дубље улази у њега, сваки је компликованији и специфичнији. Некада их Еда пусти све заједно, ал тада мора да их надгледа, јер каже често се деси да улази у туче и раздваја их, а онда и она зна да задобије коју модрицу и огреботину.

Испред куће поносно шета пас Гага, Еда га зове сеоски ђилкош. Иза њега као по заповести иде црна маца Коки. Еда каже да они чувају ову „тврђаву“. Два пса се рвају и реже испред ограде. Нагло прекидају борбу, долазе до  капије и из две чиније једу и пију. Након окрепљења, враћају се новој рунди окршаја. Еда каже да ту испред капије оставља храну и воду за „путнике намернике“. „Дођу тако наједу се, напоје и оду.“ ,каже Еда. „Свиђа им се моја храна. Живе они свој живот, ту на њивама. Није њима лоше, а и мислим да су срећни када знају да их макар неко није заборавио.“