Студентски радови

Читава железничка станица се свела на људе који немају куда

12. фебруар 2014.
Јована Антић

Сунце као да се успавало када је требало да засија. Ово је било најлепше место у Трстенику, а сада је само место које личи на желзничку станицу.

Воз понекад пролази…Можда једном месечно, а можда ни толико. Стари, зарђали воз некад затутњи и подсети Трстеничане да пруга која ту постоји ипак има функцију. Време је избрисало годину када је железничка станица саграђена, али у народу се прича да је то било негде око 1890. године. Испуцали бетон И хартије које лете је све оно што заувек стоји. Црвено – беж зграда… Стара фасада, већ пропада, а о реновирању се И не говори. Коров И пузавица се боре за престол, ко ће пре уништити зграду? Разбијени прозори И неколико флаша пива на поду. Вероватно су синоћ клинци долазили ту да пију, а можда су ипак били и таксисти са оближње такси станице. Изнад улазних врата у зграду стоји табла ,,Трстеник – Трстеник”. Требало би да возови долазе и одлазе одавде… Међутим нема их. Рампа се већ одавно не спушта… Људи се радују кад чују звук лококомотиве, али то је веома ретко. Посебно деца, када долази воз, дотрче да виде то чудо које иде по шинама. Они се тако радују… На згради стоји један сат…Међутим казаљке стоје… Он више не ради. Стао је, као И све. Један кондуктер каже да сви показују незаинтересвање за било какве трошкове… Као да нико не жели да то буде она стара, лепа станица. Старији причају да је ту викендом било пуно народа. Возови су пролазили И све ј врвело од среће И задовољства. Данас је нешто другачије. Ту поред, налази се једна стара чесма са исклесаном посветом за жедне људе. Некада су ту седели заљубљени парови, а данас клупе су изломљене а парова нема. Углавном људи када се враћају са посла имају обичај да сврате ту да попију воду И да се одморе. Преко пута станице налази се једна кафана ,,Станица”. Током целог дана ту су локалне пјанице које пију И добацују младим девојкама када прођу ту поред. Читава железничка станица се свела на људе који немају куда… Два човека сваке ноћи спавају на картону поред шина. Ко су они, одакле су? Да ли су несрећни, болесни… то нико не зна. Нико их И не види, мада нико туда ни не пролази. Од како је изграђен нов прелаз у предграђе Трстеника, људи овуда пролазе само када морају. Трава је порасла, а о богатству И раскошу ове станице говоре само сећања. Док траје дан све изгледа много лепше него иначе, а када падне ноћ све постаје много горе. Без осветљења, станица подсећа на неку сцену из хорор филма у коме дефитивно не желите да се нађете. Вече, негде око 23 ја стојим И чекам. Чекам да видим да ли ће воз проћи док сви спавају, да ли ћу нешто пропустити? Гледам у сат који је већ одавно стао, гледам у фабрику ту поред И оне лење портире који спавају на радном месту. Све је тако празно И мрачно. Кажу да ноћна тишина смирује, али на овом месту она заиста плаши. Ту је легло наркоманије. Сви знају да је ово место заборављено И да нико није довољно луд да буде овде увече. Мирис дрвећа, помешан са смрадом јавног WЦ-а је све оно што не може да се избегне. Мали простор,а тако неуредан. Сунце као да се успавало када је требало да засија. Ово је било најлепше место у Трстенику, а сада је само место које личи на желзничку станицу. Заиста је тужно И пусто. Неки можда памте ову станицу из серије ,,Село гори а баба се чешља”, а ја је памтим као место које је некада одисало животом, а сада се можда мало уморило.