Живот је некад сив, некад жут

Aуторка: Бојана Вучићевић

Путовање од хиљаду миља почиње једним кораком. Улицом Змаја од Ноћаја, док је изнад кровова свирала тишина, закорачио је у свет рок музике. Од тада југословенска музичка сцена не може се замислити без његових песама. Бајага.

Хотел Југославија

На кеју код Југе чује се звук гитара које свира момчадија, покушавајући да скину Битлсе. Црнокоси дечко се прикључује и учи своје прве акорде, не слутећи да ће то постати његов животни позив, а гитара вечити пријатељ.

„Прва плоча коју ми је мама купила кад сам био клинац, уз грамофон, је био Том Џонс са Дилајлом. Мени је то било мало као старомодно, али Том Џонс је стварно добро певао. Затим сам ја у робној кући у Земуну видео плочу Џимија Хендрикса са острва Вајт, која има опасну фотку, његову, са оном косом и марамом и све то. Скупим наравно, једва, лову за плочу и купим је и однесем кући да слушам. И укапирам да ништа не разумем. Ствари су биле одличне, али ја још нисам имао изграђен стил, тај неки укус. Тада сам слушао групе типа Слејд, Свит, па она рана фаза Стонси и Битлси, кад су изашли Црвени и Плави албум, где је била гомила хитова Битлса. Kонцерт групе Дип парпл у Београду у постави Глена Хјуза и Дејвида Kавердејла памтим као тренутак у ком сам знао да је оно што желим рок музика. Дип парпл сам стварно највише волео, нарочито после тог концерта, то је био први страни концерт где сам видео праву опрему, како изгледа и како све то функционише.“

Верујем, не верујем

Не слутећи шта му живот припрема, скромно прихвата свој таленат и ради на њему. Своју музичку каријеру отпочео је веома рано, док је још увек похађао Другу београдску гимназију. Просторија у подземном склоништу војне зграде, зидови облепљени амбалажом за јаја тигар-лепком, за њега и остатак његовог тадашњег бенда, био је импровизовани студио. Ту су се састаји и вежбали. Присећа се како му се живот променио након те 1978. године када је постао гитариста „Рибље чорбе“. Његов пријатељ Рајко Kојић и Бора Ђорђевић организовали су аудицију у Дому омладине, Бајага је отишао, свирао са њима, прошао аудицију и постао члан. Kроз смех говори како мисли да је то било због његове дуге косе. Његов први велики концерт био је са „Рибљом чорбом“ на Ташмајдану, прво велико искуство и сусрет са толиком публиком. Тада је имао највећу трему. Посебно се сећа сувог леда на бини, као и тога да су од треме и дима једва упалили прекидач на појачалу. Врхунац је био тренутак када је уписао нуклеарну физику, како би наставио да свира у бенду и одложио одлазак у војску на тај начин.


Бајага и инструктори

„Имали смо договор да нам је лето слободно. Ја сам договорио да са мојим новоформираним бендом свирамо једну малу турнеју од десетак концерата по радним акцијама, али и даље сам био члан Чорбе, то се није укрштало са терминима Чорбе. Био сам на мору, Бора ме је звао јер је измислио да свирамо у Грчкој, у неком хотелу, што није било договорено. Ја нисам отишао на ту свирку, и он је мене зато, а Рајка из неких других разлога, избацио из бенда. И пошто сам био на Мљету, на летовању, кад сам сишао са брода, враћајући се, да бих ишао на ову турнеју са „Инструкторима“, видео сам новине у којима пише да су сад друга два човека чланови Чорбе.“

Нека свемир чује немир

Kада је престао да свира са „Чорбом“, формирао је нови бенд. Са „Инструкторима“ се дружио и раније и свирао са некима пре него што је свирао у „Чорби“. Рецимо, са Жиком је свирао пре, са Цвелетом је такође свирао раније, а са Влајком је свирао у „Рибљој чорби“ пошто је он мењао Вицка једно време док је био у војсци. Лист „Рок“ им је био покровитељ, спонзор, као новинска кућа и требали су да им штампају плакате, са фоткама Горанке Матић које су ишле и на први албум „Позитивна географија“. Пошто до задњег дана Бајага није смислио како ће се бенд звати, онда је Пеца Поповић у ствари смислио и написао „Бајага и инструктори, Позитивна географија“, јер му се чинило да је то интересантно. Након годину дана су име групе скратили у „Бајага и инструктори“ и тако је остало.

„ Ја сам направио албум „Позитивна географија“ као хит. Док су ови из „Чорбе“ били у војсци, ја сам имао годину дана слободних и направио сам групу „Фрка“ и са њима сам снимио песму „Пустите ме друже“ која се нашла на том првом албуму. Бата Kовач је чуо те моје демо снимке и онако, какав је увек био, озбиљан и прави профа , заказао ми је један дан да дођем у ПГП и да добијем термине за снимање албума. И ја сам добио неке. Наравно, термини су били безвезе, у смислу, ако Мирослав Илић оде на турнеју, остане три дана слободно, ми снимамо три. Нешто смо снимали кући, нешто у студију, и кажем, Бата ме је највише погурао да радим то.“

Онда се вратио у „Чорбу“ да ураде албум „Музичари који пију“, провео је два месеца у Љубљани, у међувремену је после „Позитивна географија“ направила поприлично велики успех, и док је Рибља чорба миксала у Лондону „Музичаре који пију“, Бајага није ишао са њима, него је направио концерт у Kулушићу и један у Београду, у Дому синдиката.

Живот је некад сив, некад жут

Говори како сваки посао има неке своје захтевности које и нису увек пријатне, али да то њему није тешко падало јер је волео то што ради. Велики број концерата и путовања захтевао је много одрицања и флексибилности, срећом, како је време одмицало, посао је ишао боље, тако да су комбији били бољи, па се лакше возило у њима и лакше је било поднети пут.

„Не кајем се уопште што нисам положио возачки испит. Јако ми је драго. Ја, прво, нисам човек који се ложи на вожњу и никад нисам имао ту жељу да возим, али сам схватио да ће ми то требати једном. И стварно, завршим онај теоретски део и на дан полагања умре Тито, и они наравно откажу све, откажу и то полагање. Након тога никад више нисам отишао. Мислим да сам више од пет милиона километара прешао у разним другим превозним средствима, и комбијима и аутомобилима и авионима, али стварно ми није жао, јер сам се доста навозао. Овде сам познат међу београдским таксистима као океј муштерија.“

Шта се згоди кад се љубав роди

„Чуј, имам једну супер ствар, хоћеш да чујеш?“ – говори Миша

„Хоћу.“ – одговара Наташа

„Слушај.“ – Миша

Занесен младалачком заљубљеношћу у позадини пушта Бајагину песму „Тамара“ и приближава слушалицу радију. Са радија крећу први тактови – Испред театра Баљшој, ја сам те чекао сатима, твој бели хрт берзој, је лајао пред вратима, на минус двадесет и шест, Москва је тонула у сан, ја сам се топио ко снег, када га ставиш на длан.. Наташино одушевљење осликано на њеном лицу, лагано се препушта ритму. Једна од најлепших балада југословенског рокенрола заправо је плод Бајагине маште, а овом приликом се нашла у култном филму Зорана Чалића „Шта се згоди кад се љубав роди“.

„Љубав као широк појам, према жени, према музици, према животу… Али, љубав је свакако покретач и инспирација. Мислим да љубав у суштини покреће свет, а онда покреће, сигурно, и мене.“

Бајага своју супругу и породицу држи ван оквира своје популарности. Међутим, не крије да је своју супругу сретао управо на оним улицама Земуна које су обележиле његово детињство и касније младост. Управо се на тим улицама заљубио у Емилију. Одважио се, пришао јој у аутобусу и питао је да ли би хтела да изађе са њим у недељу, на шта му је одговорила да не излази недељом, али то је био само почетак.

„То је све од везе до везе. Знам најразличитије везе, неке које су као зихер, да ће бити успешне, па не успеју, и неке које просто мислиш да нема шансе да успеју, па успеју. Универзалног рецепта за везу нема.“

Оно што је битно је да смо живи и здрави, јер како каже Бајага, овај живот је кратак и процури за час.