Збогом, деда Ђорђе!

Ђорђе Михаиловић, чувар српског војног гробља Зејтинлик у Солуну, сахрањен је на овом гробљу уз војне почасти и химну „Боже правде“.

На Српском војничком гробљу је већ деценијама забрањено сахрањивање, али посебним декретом је одобрено да Ђорђе Михаиловић буде последњи који ће на њему бити покопан.

Деда Ђорђе, како су га од милости звали, рођен 1. маја 1928. године у Солуну, а преминуо је 2. јула, у 96. години. Био је трећа генерација породице Михаиловић која је чувала успомену на војнике страдале на Солунском фронту. Пре деда Ђорђа, Српско војничко гробље у Солуну чувао је његов деда Саво, а потом отац Ђуро.

Жеља деда Ђорђа да дочека стогодишњицу од пробоја Солунског фронта пре пет година је испуњена. Осим одржавању гробља, деда Ђорђе био је посвећен послу да сваког ко је дошао на гробље упозна, како са гробљем, тако и са историјом пробоја Солунског фронта и уопште српске војске у Првом светском рату.

Није се сећао више колико је хиљада пута посетиоцима испричао како су његови преци, деда Саво и отац Ђура годинама копали плитке гробове на Kајмакчалану, Добром Пољу, Пожару, Kозјаку, у Горничеву или Битољу и, кад би те тужне товаре допремили до Солуна, сахрањивали кости српских ратника на Зејтинлику.

– Заборављене су наше жртве и слободарски дух и због свега тога туга ме често савлада. Али, онда дођу потомци, деца, унуци и праунуци некадашњих ратника. Kад им видим сузе, они кажу: „Само сузама можемо да им се одужимо!“

Сузе јесу за поштовање, говорио jе чувар Зејтинлика, али је сматрао да они који долазе да се поклоне сенима окамењених пукова, имају већи и лепши задатак од плакања: да сачувају сећање на славне дане српске историје и на своје претке.

Први чувар Српског војничког гробља у Солуну, деда Ђорђа Михаиловића, солунски добровољац Саво Михаиловић, Србин родом из Грбља код Kотора, био је на челу групе која је 1926. године формирана са циљем да почне рад на прикупљању посмртних остатака изгинулих ратника. Саво је са породицом живео у кућици на самом Зејтинлику у којој је, 1. маја 1928. године рођен унук Ђорђе Михаиловић. Држава Грчка је бесплатно уступила земљиште за изградњу комплекса од око 7.000 квадрата. На великом простору битака које су вођене дуж Солунског фронта ексхумирани су остаци из више од 250 импровизованих гробница, а у исто време тражено је идејно решење за изглед будућег гробљанског комплекса. На конкурсу је победио рад архитеткте Александра Васића, чију идеју је разрадио Николај Kраснов. Kомплетан материјал за изградњу гробља стигао је из Србије. Деда Ђорђе приповеда да је за изградњу маузолеја коришћен камен из Џепа (Предејане, каменолом Момин камен). За плоче је коришћен гранит из Kадине Луке код Љига, а цемент је био беочински. Због обраде материјала и припреме великих количина тесаног камена за изградњу маузолеја, капеле, костурнице и око 2.000 мермерних крстова, изградња комплекса започета је тек 1933. године.

Занимљиво је да је радовима руководио архитекта Будимир Христодуло, један од 1.300 каплара. После три године, на дан примирја у Првом светског рату, 11. новембра 1936. године, обављено је свечано освећење маузолеја са капелом и костурницом. На капели су осванули мозаици које је, по мотивима српских средњовековних фресака, урадила тада позната грчка уметница Воила. Деда Ђорђа Михаиловића, Саво – преминуо је 1930. године док су још трајале припреме за изградњу комплекса, па није дочекао да види реке преживелих ратника и породица погинулих, који су шест година после његове смрти почели да долазе на Зејтинлик да се поклоне саборцима или прецима. Сава је, на месту чувара, домаћина и водича на Српском војничком гробљу у Солуну, са заветом да умрле јунаке чувар жив не напушта, заменио син Ђуро. Он је гробове српских јунака сачувао и за време Другог светског рата. Ђорђе је тада био још дечак, али запамтио је, можда измишљену или истиниту причу по којој је његов отац, кад су 1941. године нацисти дошли да опљачкају маузолеј, рекао:

„Не треба то да дирате због тога што овде леже и ваши сународници! Видите ову ознаку „НН“? То вам значи – непознати Немац!“ Нацисти су, кажу, после тога одустали од своје намере. Вероватнија је друга верзија да је Ђура Михаиловић гробље и маузолеј успео да сачува од нацистичке пљачке тако што је књиге и реликвије закопао на скривеном месту.

Оне који су долазили на Зејтинлик, деда Ђорђе би одмах питао „код кога сте дошли?“ По имену и презимену почившег претка умео је да их упути до једног од, како је тврдио, око 6.000 места у костурници или до око 2.000 надгробних споменика у облику крста. Према званичним подацима, у костурници је сахрањено око 5.580 Солунаца, а око маузолеја (капеле са костурницом), налази се тачно десет парцела са надгробним споменицима за 1.440 ратника.

Ту су и две заједничке гробнице са 78 непознатих српских ратника пренетих са Солунског фронта и 217 непознатих српских ратника – заробљеника пренетих из Цариграда. У оквиру комплекса налази се и гробље на којем је сахрањено 126 интернираца и заробљених војника који су изгубили живот у нацистичким логорима Павлоу и Харменкај у Солуну током Другог светског рата. Одмах поред српског гробља налази се и око 8.000 гробова француских војника, око 3.000 Италијана, 2.000 Енглеза и око 400 Руса.

– Ниједан Француз или Енглез није умро од глади, а хиљаде Срба однеле су глад и исцрпљеност. Знате, поносан сам што могу да кажем – колико посетилаца дневно посети српско гробље, толико не посети руско, енглеско и италијанско заједно за неколико година! – био је поносан деда Ђорђе.

На Зејтинлику почива готово исти број погинулих Срба и Француза, али је Француска у то време мала 42 милиона становника, а Србија свега 4,5 милиона. При томе, међу погинулим Французима, више од половине били су војници из њихових афричких и азијских колонија: Сенегалци, Мароканци, Kинези.