Гордана Залад је професорка енглеског језика на Факултету политичких наука у Београду. Иза себе има и две успешне књиге. Њена ведра и пријатна појава ничим не одаје утисак особе која се некада борила са тешком болешћу. Препознатљива је по свом особеном стилу облачења и осмеху који јој, чини се, никада не силази са лица.
На првом спрату старе зграде Факултета политичких наука налази се кабинет број 29. Због великог броја ствари, соба изгледа мања него што заиста јесте. На малом столу, на гомили часописа чучи чајник, а поред њега се налази угашена свећа од ваниле. У углу стоји полица на којој се, и поред десетине књига, издвајају велики речници, који упућују на то коме тај кабинет припада. Професорка Залад предаје енглески, некада је предавала и италијански, а говори и турски.
„Ја сам увек желела да будем архитекта, то је било моје првобитно интересовање. Међутим, требало је да се спрема нацртна геометрија за пријемни, а ја сам у Канади ишла у гимназију, па то није било могуће. Онда ми је логично било да идем на енглески. Тада је кренуо нови систем, двопредметни. И ја, пошто сам дошла из Канаде, онако пуна себе, мислила сам шта сад, само енглески да учим? Ма не. Тако да сам уписала и италијански. Изузетно је тешко било, али сам ја, није да се хвалим, то су чињенице, прва дипломирала од свих 11 група на факултету, после 4 године једног месеца и два дана. Ја стварно волим да радим, и тад сам волела да радим. Сматрам да треба имати план рада за све па тако и за студирање, и у томе студенти највише греше. То сам увидела када сам предавала на Универзитету у Торонту, тамо је студирање исто као средња школа, одмах се ради и све се ради, нема одлагања.“
Дугогодишњи живот у иностранству и болест која јој је изменила ток живота и кочила је у каријери ипак је нису омели да своје планове и оствари.
„23. септембра сам одбранила докторат. Јесте касно, али боље икад него никад. Ја не волим ништа да оставим незавршено. Сматрала сам да магистратура представља корак ка докторату. Да не радим на факултету, сигурно се не бих бавила докторатом, али верујем да свако ко ради на факултету мора да докторира и мора стално да напредује.“
О болести прича сасвим отворено, са продорним погледом иза тамног рама наочара.
„Карцином се никад не деси баш одједном. Ја сам сто посто уверена, јер сам много истраживала о томе, да је за први канцер мој главни окидач био страх који сам претрпела за време бомбардовања. Бомбе су свуда падале, а ја имам троје деце. То је било нешто што ја нисам могла да контролишем, а ја сам особа која воли да има контролу над собом и својим животом. То је ситуација у којој сте беспомоћни, ништа не зависи од вас. Други канцер сам добила због лека који сам користила као заштиту од тог првог. У свој тој фрци и трци око карцинома, много зависи од саме особе и окружења. Човек мора за нешто да се ухвати.“
Због болести, а из љубави према писању, родила се њена прва књига, „Зашто баш ја?“ Њу је написала као својеврсни водич и помоћ женама које се налазе у ситуацији у којој је и она била.
„Животна прича није моја, али све што је везано за болест је истина. Имала сам три издања за две године. То је било баш добро прихваћено. 2005. године када је књига изашла, мало се причало о карциному. Данас је то другачије, али нисам за тај неки цируски приступ, где се облаче сви у пинк, ходају на штулама Кнез Михаиловом, то није то. Или да у посластичарници закажете састанак за жене које су оболеле од рака. Женама које болују, говорим конкретно о карциному дојке, поготово ако су на терапији, треба да се забране колачи. Тако неке идеје су просто сулуде. Женама је боље рећи шта треба и како треба, па свака себи мора пронаћи најбољи начин, јер није сваки лек за свакога, није свака прича за сваку особу. Сви имамо свој начин живота и не уклапамо се у једну шему. Мора да постоји више решења. Када људима понудите много тога, они могу да изаберу. За мене је лек било читање и музика.“
Из радозналости и жеље да своја сазнања пренесе и другима, настала је њена друга књига, „Плава тишина,“ која говори о женама које су биле жртве на Голом отоку.
„Људи нису знали да су и жене биле на Голом отоку. То је мени било довољно да кренем у истраживање. Доста су добре и позитивне биле критике и промоције које су одржане. Тренутно снимамо документарни филм, са професором Лоренцином са Факултета драмских уметности. Ако успемо ускоро да пронађемо спонзора, то ће бити добро јер има још само неколико живих жена у Србији које су биле на Голом отоку. Филм је подстакнут књигом, идејом да се говори о женама, јер о мушкарцима филмови већ постоје.“
На питање како успева да увек буде насмејана, одговара у свом већ препознатљивом стилу: са осмехом.
„Ја сам тако рођена, никад нисам била намћор и не могу са таквим људима ни да се дружим. Када се суочите са једном реалношћу где вам је живот у питању, настојите да много сазнате. Једна чувена докторка из Париза код које сам се лечила ми је рекла да је холистички приступ лечењу једини могућ. Сви фактори улазе у лечење, а мисли су најгоре. Када ви стално мислите имам то, имам то, на крају то и добијете. Човек мора да се бори, осмехом, смехом, позитивним мислима. То је систем да ви растеретите свој ум. Негативно изазива још негативније. Ја сматрам да је живот леп, да људи могу да буду много бољи. Али пола људи је тотално индиферентно, уопште их не занима неки напредак, да нешто науче. Када нешто радите, мозак вам ради на паралелном нивоу, рађају се нове идеје. Данас нико ништа не ради, сви куцкају у тај мобилни телефон. Па зар баш нико ништа не жели?“
Последњи радови
Студентски радови10. септембар 2017.Одсечено село
Студентски радови10. септембар 2017.Београд испод Београда
Студентски радови10. септембар 2017.На крилима времена
Студентски радови10. септембар 2017.Мионица и Мишићеви дани