На крилима времена

Сунчано после подне једног уторка. Лето је већ на измаку; напољу је пријатније, ваздух лакши, сунце ишчекује да преда још једну смену месецу. Топли ветар милује крошње још увек густог дрвећа и на својим крилима носи радосне узвике одушевљене деце. По истрошеним сивим плочама правоугаоног облика лупкају стопала различитих величина; од несигурних првих корака деце, преко безбрижног али неспретног трчкарња оних мало старијих, до уморних ногу родитеља који их надгледају. Смех, жамор, окретаји педала на бициклу и лавеж паса испуњавају топао ваздух.
Пре мање од једног века, на том истом месту стрељано је око 80.000 људи свих националности, највише Срба, за време немачке окупације Србије од 1941. до 1944. године. Стрелиште у Јајинцима се, кажу, издваја од осталих места страдања по „масовности жртава и суровој систематичности у ликвидацији и прикривању злочина над недужним становништвом.” У циљу сакривања доказа о злочину, извршена је организована ексхумација и паљење посмртних остатака жртава стрељања.
Ниске зелене клупе поређане на покошеној трави златног одсјаја налазе се тик уз плочник. Оне су, све осим једне, пуне људи који се, удубљени у разговор, одмарају од напорног радног дана, са пријатељима, децом, кућним љубимцима. Неки гласно дозивају имена своје деце, упозоравају их да пазе на одвезане пертле, добацују им лопту, придржавају да не падну са ролера. Други ужурбано увлаче последње димове цигарете, посматрајући децу крајичком ока. При самом дну парка одмах до степеница, на последњој клупи седи пар. Жена има црну мараму увијену око главе, а тамнопути мушкарац црне браде и густих обрва на непознатом језику, са благим гласом, добацује нешто сину који радосно протрчава поред клупе ка трави, да помази неког пса који је ту легао. Клупа до њихове је једина празна. У то топло поподне, она хладно симболише очигледне разлике које и даље постоје између људи.
На језиву прошлост овог места подсећа споменик који се налази на самом улазу у парк; на црној позадини уклесано је ћириличним словима “Спомен парк Јајинци.” На једној другој плочи, међу пожутелим циглама, приказана је слика жртава. У центру парка, међу зеленилом, изнад жамора гомиле издиже се најупадљивији споменик овог парка; метална скулптура на високом белом стубу која представља белог голуба, као симбол мира. Овај споменик подигнут је на месту где се налазила највећа гробна рака на стрелишту.
Поред плочника је мало брдо. Са њега се чује радосан глас детета које узвикује: „Тата, тата, види! Сада сам виши од тебе!“ Нека друга деца се забављају котрљајући се са врха, уз очигледно негодовање мајке. Она их грди што им је одећа зелена од траве; они се смеју и пењу се назад да понове. Недалеко, на путу, који је сав посут ситним белим каменом, великом брзином пролази аутомобил и иза себе оставља густ облак прашине. Са једне стране брдашца је још један споменик. На великој тамној плочи исписани су стихови Десанке Максимовић.
„Ако су ми руке поломљене
имам крила
и њима као птица грлим видике.“