Студентски радови

Време за нову музику на струју

17. август 2018.
Александра Макарић

Дедиње је постало синоним за београдске скоројевиће и уштогљене богаташе којима је престиж локације најбитнији при одабиру дома – макар он био иИ рупа обрасла жбуњем. Ко би могао наслутити да се управо у једној од тих уличица, у којој су махом, луксузне куће и аутомобили, рађа и нови албум Момчила Бајагића Бајаге.
“Ваља ли то ишта”, обраћа се Момчило свом аудио монтажеру, “ можемо поново ако треба”. Узима у руке смарагдно зелену Такамине гитару и у игри жица и трзалице понавља мелодију из песме. “Пустио сам вам мали део песме, тај без текста, чисто да чујете, још увек је рано да вам пуштам целу” говори док ноншалантно корача ка делу простора који представља кухињицу. За црним столом који је мало висок за трпезаријски седи остатак његовог тима илити његови “Инструктори”. Атмосфера је опуштена, а интерне шале се размењују као меци, тешко би који странац разумео шта њима све то значи, али је битно да се смеју.
Албум “Даљина, дим и прашина” је напунио пет година, а публика је спремна за нешто ново – или је, како сам Бајага каже, тек сад нашао времена да сними нови.
“Да бисмо обишли једну туру онога што свирамо, а свирамо практично свугде, само нисмо свирали у Јужној Америци” говори кроз смех и прстом на столу осликава круг, алудирајући на обилазак читаве планете, “ док обиђемо један круг прође три године, а треба још макар годину да се направе неке песме и док се сними, ту је док си рекао – кекс”.
Смирено седи, помало и наслоњен на сто док се хвали постигнутим, “Стигли смо да урадимо мало више од пола, волели бисмо да посао буде готов до половине фебруара. Прве две песме смо већ послали на мастеринг у Њујорк И вероватно ћемо смиксати и пустити један сингл до краја године”.
А када је у питању критеријум за одабир нових песама, он каже да је битна само једна ствар.
“Најбитнија ствар у песми, у овом тренутку, нам је емоција. Видели сте, радимо у великом студију, на некој комбинацији старинског и модерног, мало аналогно, мало дигитално, те уз пуно радости чекам да завршимо албум”, прича нам Бајага и најављује како ће изгледати и визуелни део читаве приче.
“Морамо да урадимо спот већ одмах за први сингл, али мислим да овај албум заслужује да се уради спот за све. Можда бисмо могли да урадимо као некад што се радило једну емисију која ће да представи цео албум, верујем да ће бити девет или десет песама што је неких 45 минута добре музике” говори гледајући у Жику Миленковића, познатог “Инструктора”.
Први спрат простора у ком је студио не открива шта се ту заиста крије, већ изгледа као сасвим нормалан И просечан стан. Подрум, ипак, открива праву природу посла која се ту дешава или боље рећи – магије. Гитаре, бубњеви, мреже са микрофонима И огромна миксета са небројеним дугмићама, налик оној пилотској командној табли. Ипак, за човека који иза себе има 11 албума И дане, недеље, проведене за том истом командном таблом, оне вишу нису никаква непознаница. Улази, смањује један, а појачава други звук, ни не гледајући у своје руке, као да куца по најобичнијој тастатури.
Овај албум за сад има један дует – Жика И Бајага покушавају да поново направе успех као ономад са песмом “ Живот је некад сив, некад жут”.
“То је може се рећи дует, осим тога, ту је и једна песма у којој нам је наш друг Ранђа из “Неверних беба” свирао соло и у једној песми Никола Врањковић који свира акустичну гитару. Што се осталог тиче, били смо ослоњени на сопствене снаге” објашњава познати рокер, убеђен да има праву екипу око себе.
Иако су деценије каријере иза њега, идола му не мањка, “ Угледам се на Џимија Хендрикса И рецимо Пола Макартнија од ових што су живи, увек човек мора да има узоре, нема то везе са годинама И временом искуства” , наглашава као да је и даље младић у души. Монтажер га опомиње да је време да се врате послу, јер ако се забушава, неће се све постићи на време, а он помало радостан што је интервју готов, срдачно се поздравља и враћа свом најдражем послу – стварању.