Каријера овог младог тренера траје више од пет година. Дипломирао је на Машинском факултету у Београду, тренер је карате клуба Обреновац и има црни појас други дан.
Са колико година се појавила заинтересованост за карате и како се родила љубав према том спорту?
Као мали, са осам година, највише сам гледао филмове у којима су главни глумци били Арнолд Шварценегер и Брус Вилис где сам могао да видим борилачке вештине које су ме привукле за карате. Преко летњег распуста отпутовао сам код брата од тетке. Извадио је кимоно, који сам први пут пробао и истог момента се заљубио. Показао ми је неке ударце и блокове, а чим сам се вратио кући, родитељи су ме уписали на карате и тако је све кренуло.
Какви су били ваши почеци и у ком периоду сте почели да напредујете?
Ја сам био веома успешан каратиста. Тренер је видео велики потенцијал у мени. Жеља за такмичењем се јавила после три године, кад сам већ положио за појас. Родитељи су ми пружали велику подршку, пре свега отац, који је био ту и у моментима кад сам хтео да одустанем. Било је успеха, падова и плакања. После шестог такмичења, кренуо сам да освајам медаље и да будем успешнији. Онда су кренули још бољи резултати: првенство државе, првенство Београда и европска такмичења. Био сам и у репрезентацији једно време. Највећи успех за мене тада је било првенство државе. То је круна успеха у Србији.
Да ли сте упознали неког познатог каратисту?
Највише сам се дивио каратисти Владимиру Јорги, који је један од наших најбољих каратиста. Он је иначе каратиста десети дан, што је највише звање у каратеу. Пре него што сам га упознао, имао сам неке његове књиге из којих сам научио доста тога што и дан данас примењујем.
Велики је успех постати тренер тако млад. Како сте се снашли у тој улози?
Сусрет са тренерским послом је за мене новина, али то је сан сваког успешног спортисте. Основао сам свој клуб, који је прешао из карате клуба Палеж у карате клуб Обреновац. Тренер је био уз мене, подржао ме максимално, учио како треба да радим са децом и како треба поступати с њима. Мени се то много свидело. Своје способности желео сам да пренесем на друге. Добар тренер сам постао после три године. Волим децу, па ми посао с њима прија. У то време је уведен нови закон да за вођење клуба и тренерства није довољан само црни појас, па сам морао да завршим и вишу школу на дифу за тренера.
Да ли сте задовољни условима у којима радите?
Тренутно нема ниједне сале у Обреновцу. Сналазимо се по приватним просторима. Истина је да није толико савршено, али се трудим да деца са којом радим не осете да нешто фали, него да то време које са мном проведу буде у позитивној енегрији и да науче нешто ново. Није толико лоше, али се надам бољем.
Колика је подршка општине Обреновац за развој каратеа?
Општина као и друге организације у граду на неки начин доприносе мом клубу као и другим клубовима за кошарку или фудбал, путем еко динара. Месечно помаже клубу плаћањем сале, давањем пара за опрему или финансирају путовања када су такмичења.
С обзиром на све обавезе које имате, како ваш друштвени живот изгледа и да ли постоје нека одрицања?
У почетку ми је било тесно са временом, али сам успео све да уклопим. Волим да прошетам и одем у теретану. Ако радиш оно што волиш, ако пред собом поставиш неке задатке онда знаш да ће све бити у реду. Немам нека одрицања, сем кад спремам децу за такмичења тад се највише фокусирам на њих.
Који је ваш највећи успех до сад, нешто са чим се поносите?
Борба у финалу за светског првака Србије за мене је била нешто неописиво. Пре свега, била је зо тешка борба, јер је мој противник био изузетно спреман за тај меч, као и ја. У току борбе добио сам тежак ударац у главу. На лицима мојих родитеља, тренера и судија видео сам уплашеност, али сам рекао себи: устаћеш и наставићеш даље меч. Био сам пометен од ударца. Меч је завршен резултатом 0:0, а одлуком судија победио је мој ривал. Те године сам освојио друго место. Нисам био разочаран, већ поносан на себе. Показао сам квалитет као борац и велико срце, што данас ретко који спортиста има у борилачким вештинама.
