УМЕТНОСТ КОМЕНТАРИСАЊА

Љубомир Живков Новинарство некад и сад УМЕТНОСТ КОМЕНТАРИСАЊА “То што сам независан не значи да сам објективан, гледам да се о чињенице не огрешим, али умем да будемнескривено пристрасан” Завршили сте Факултет политичких наука, како је он функционисао док сте студирали? Нисам био истакнути студент, али се неких ствари ипак сећам. Моје професори су, ма колико да су им предавања често била на ивици досадног, долазили редовно, у минут. По мојој евиденцији ниједан марксист није за шест година мог студирања био ни прехлађен (-наука још није била открила људско право да се за крсну славу не дође на посао) Као што би се увече окренуо глобус којим је почињао дневник тако се у осам ујутро појављивао одговарајући професор. С друге стране, сви су професори, осим Сергија Лукача, за мене били митска бића, није се знало где ко станује, да имаш број професоровог телефона није ти падало на памет. Што се тиче праксе, стално нам је препоручивано да одемо у неку редакцију и да волонтирамо, да тамо изучимо занат и да се уредницима урежемо у сећање па да једва дочекају нашу диплому како би нас баш они запослили за стално. Мој пријатељ Јусуф и ја смо тако једном шетали поред „Борбе“. Хајде да уђемо и да наш таленат ставимо на располагање овој угледној кући… нисмо међутим могли да уђемо у зграду: униформисани портир питао нас је кога тражимо, да ли имамо заказано! Како смо били из унутрашњости и нисмо унутра имали ниједног породичног пријатеља нити кума, подигли смо наново крагне наших капута, захвалили портиру што савесно врши своју дужност и отишли у Културни центар да гледамо Татијев филм „Плаy тиме“. Ја ћу као несвршени студент начинити још један покушај, са синдикалним листом који се звао, гле, РАД, ту је већ био уредничић познаник мојих познаника, пар година старији од мене, пошто сам ишао у Црну Гору да свирам предложио је да у хотелу „Црна Гора“ интервјуишем портира, који је био пљунут Де Гол па му је неко сашио и такву капу. Деда је био занимљив и интервју није испао рђав, али ми је уредничак вратило текст да га мало поправим, ја га мало поправио, он он ми га опет вратио, и ја који ретко псујем опсујем у себи и уредника и гласило пролетаријата и не одем више тамо. Можда је тај човек имао најбољу намеру тј. можда је хтео да ми огади новинарство и да ме врати на неки бољи колосек, ја нисам разумео и ево ме и дан-данас у новинарству. Не знам колико ви сада имате праксе, али оно што ће вам користити кад једном дипломирате биће књиге које сте прочитали и логичко расуђивање које се мора усавршити пре двадесете године. Колико се уопсте новинарство у Србији разликује данас-од оног пре 20 година? Много се разликује. Новинарство је у време пре распада Југославије била једна билтенска делатност, при чему је билтен био партијско-државни, новинари и публика били су жртве језика којим су говорили партијски лидери и апаратчици, новинари су то бележили, стенографисали као убоги писари у суду Нушићевог или Гогољевог доба, ти су стенограми били до зла бога досадни, као и оригинали, новине су биле исте, разликовале су се по црној хроници или по саветима како скинути флеку од црног вина. Било је острваца на којима су усамљени појединци покушали да ту слику мало обогате, промене, али је све у свему то новинарство било суморно и једва да је одговарло појму новинарства. Постојало је страхопоштовање наспрам Маршала, али се протезало до председника општине, којекаквих секретара.То је отприке крајем осамдесетих и почетком деведесетих година неповратно пукло, чак и од Милошевићу који је био пре свега народни вођа-техничко звање му је било председник нисмо сви осећали страх какав смо осећали наспрам Тита и његове машинерије. Паника да ће се владар онерасположити тада је прошла и ја држим да се не може никад више вратити. Написали сте: “Као новинар, кад-тад цете постати завидни” Колико је мита, неправде , а колико независности и објективности у новинарству? Као новинар позавидећете кад-тад људима који ће стално имати више новаца него ви. Наравно да нису сви новинари завидљивци, наравно да су и неки богаташи завидљиви, можда Мишковић завиди Билу Гејтсу, можда Здравко Чолић помисли: Благо Стингу, али као новинар морате се заветовати на сиромаштво. Ако ја не будем у праву, па ви као новинар успете да купите стан, кућицу, јако леп чамац са кабином, биће ми драго што сам погрешио. Не познајем ниједног новинара који је примио мито, мени нико није никад ништа понудио те и не знам јесам ли поткупљив, где је граница моје поткупљивости, што се неправде тиче, нисам био тужен нити осуђиван, а неправда (ако је у томе што колико год добро писали морате научити да живите ако не баш аскетски оно барем врло скромно. ) Лично сам имао срећу да останем независан, можда и зато што сам знао да могу преживети као музичар -па чак и без зараде од музике преживео сам три године у Америци као пекар, возач, глумац, перач судова, разносач туђинских новинарских умотворина. То што сам независан не значи да сам објективан, гледам да се о чињенице не огрешим, али у њиховом тумачењу умео сам да будем нескривено пристрасан. Цак ми је то можда и најупадљивија особина. Мислим да ретко ко непосредно поткупљује новинаре, постоје међутим новинари који унапред погађају шта би њихови послодавци, политичари, или тајкуни, или мафијашки босови, или војних врх волели да прочитају, па им то сервирају у нади да ће бити запажени и кад-тад некако награђени Да мозете да вратите време, да ли бисте изабрали да се бавите неком другом професијом? Најбољи тест је питање бисте ли желели да се ваша деца баве оним чиме се ви бавите. Моја кћер није новинар и ја сам тиме задовољан. Да сам адвокат, и мој отац да је адвокат, и да нам добро иде, мој би пород био подизан у том духу и био би предодређен да настави традицију од које се живи добро. Кад бих поново имао 18 година уписао бих музичку академију, математику, физику, не знам шта све не, а Вождовац бих (без увреде) заобишао. Па опет, нисам разочаран: мислим да добијам од новинарства оно што као новинар и заслужујем, а ко ми је крив што нисам ударио неким другим путем. Захваљујући музици много сте путовали, са ког таквог путовања носите најлепше успомене? Написао сам неколико репортажа са путовања на која сам одлазио због свирке, она су у “Гробљу слонова”, од земаља у којима сам био најлепше ми је било у Норвешкој и у Америци, можда би ми било лепо и другде, али сам углавном остајао недељу-две дана, у Норвешкој сам свирао неколико месеци, у Америци сам живео три године. Свугде постоји нешто лепо и ја се на сваком месту упитам -чак и само док посматрам куће кроз прозор воза бих ли ту могао да живим. Одговор је увек потврдан. Само је потребно да имаш посао у том непознатом граду или селу, и да имаш некога с ким ти је добро. Сва су места не просто подесна за живот него су управо сва дивна, само човек треба да буде здрав, да воли рад, и да има мало среће. С обзиром на то да се бавите и музиком и писањем, да ли сте желели да се бавите музичком критиком? Кад уживам у музици писање за мас-медије изгледа ми као нешто блесаво, безмало недостојно, кад пак пишем, и кад ми крене добро, буде ми чудно што сам толико свирао и што нисам стално писао. Нисам желео да будем музички критичар, премда сам написао критике за неколико концерата и о неколико бендова и солиста, као што сам према политичарима углавном строг, тако сам према музичарима болећив, и у свему што раде нађем нешто добро. Све музичке критике и два некроголога писао сам по поруџбини тј. на љубезну молбу мојих уредника. Да ли сте због Васе остре критике имали већих проблема? Нисам имао већих проблема, осим што сам изгубио посао на једној телевизији, што не сматрам неком неправдом, да, недавно ми је пропала једна свирка на којој неке званице нису желеле да ме виде. Није страшно. Колико времена Вам је било потребно да направите прилог од три минута, тј. како изгледа процес припреме једног “Ретровизора”? Снимали смо Иван Стефановиц и ја неколико сати возње, одакле су узимани кадрови кад год није било згодних илустрација за оно о цему сам говорио. Писао сам код куце и одлазио у студио да процитам текст. Касније сам и снимање звука преселио у куцну радиности, и тон сам снимао у својој куци и слао га као МП3 у редакцију. Дакле, позни ја радио сам овако: у недељу устанем око 10 сати, цитам вести у новинама и на интернету и белезим по једну реценицу на посебне нотес – као да то не би могао бити било који други комадиц папира. После тога отприлике један сат писем, цетврт сата скрацујем, цетврт сата снимам тон , гресим, понављам, уредјујем тонски запис. Раније је само слање МП3 фајла трајало двадесетак минута, сад је мозда пет.Ама висе не радим за Б92, али радим то исто за “Истиномер”.Углавном, откад ставим наоцаре па док не оду и текст и МП3 продје цетири сата, некад и висе. Да ли је неко покушао да утиче на теме и на начин на који приступате емисији? Не, нико ми није ни помагао ни одмагао. Нисам од уредника добио ниједну сугестију нити примедбу. То нам мислим свима служи на част. Како је отпоцела сарадња Вас и недељника “Време”? Писао сам махом шта сам хтео, било је примедаба (у новинама, не на ТВ) да сам са неким јунацима учестао, што оставља утисак личне нетрпељивости и може постати досадно, те су примедбе на месту, али се ни њих нисам обазирао. У “Време” сам однео текст који у “Економска политика” није хтела да објави, “Време” је хтело. Убрзо сам отишао у Америку, кад сам се вратио Жарковић је одржао реч да ће ме место у “Времену” чекати. После “Зоне сумрака” прешао сам на “Лисицу и ждрала” јер сам хтео да називом рубрике дам себи још више слободе, да пишем бајке у којима ће људи имати неке особине припадника фауне, тако некако. За које новине сте имали жељу да пишете? Немам неостварену жељу, пре петнаест година желео сам да познајем људе из “Ферала”, сад се ни око тога не трудим, иако је барем један у Београду. Ваша реченица:“ Имам прилику да изразим мишљење и критикујем оно што властела јавно чини“ ме инспирише и охрабрује, али и наводи на размишљање-колико је бавити се овом професијом опасно?! То сам рекао? Онда једна мала измена: имам привилегију да обелоданим а понекад и исмејем оно што властела јавно чини. У мом случају није испало опасно. Нисам тужен, нису ми одузели пасош, није ми прећено, ни телефоном, али оно што ради Бранкица испало је опасно. Мораћете сами кад будете новинари да одаберете ниво ризика који вама лично највише прија.