Интервју Слободан Шаренац
У Србији увек има теорија завере
Ја како погрешим и ако знам да сам погрешио, ако не знам то је друга ствар, али ако знам да јесам вратим се на то што сам погрешио. Направио сам и ту глупост, правио сам их гомилу, али ова је најупечатљивија и најпознатија постала. Не знам ни дан данас зашто сам је направио, осећам се лоше јер не желим по томе да останем запамћен, испричао је Слободан Шаренац, новинар и спортски коментатор РТС-а.
Човек који нам улепша сваку победу и ублажи сваки пораз, то се свакако за Шаренца може рећи, за упечатљивог кошаркашког коментатора. Коментарисао је светска, eвропска првенства, Олимпијске игре, према томе то говори колико посебно ради свој посао и колико је упечатљив. Овим послом је почео сасвим случајно да се бави, а желео је да се бави глумом, ипак није промашио што није постао ни глумац ни кошаркаш, зато ћемо га сви памтити као посебног кошаркашког коментатора на овим просторима.
Прво сте почели да тренирате кошарку у клубу Партизански пут, али сте одустали од играчке каријере и започели коментаторску. Због чега сте одустали од кошарке ако сте имали потенцијала да постанете кошаркаш?
Могао сам да постанем кошаркаш, али нисам ја попут многе деце из Београда, тих година када смо ми играли, нисмо кошарку схватали као начин за бољи живот, већ смо схватали као хоби. Тадашњи мој први тренер је прошао поред мене на улици, видео је моју висину и питао да ли играм кошарку, ја сам рекао не, питао ме је да ли бих дошао да пробам, пристао сам. Играо сам кошарку неких петнаестак година и прекинуо сам управо због трећег канала, нисам могао и на факултет и на тренинг и на телевизију, а пошто нисам био таленат колики сви остали сматрају да су били, нервира их тренер или су се повредили, ја сам можда био таленат али сам за кошарку био лењ, тако да сам решио прво кошарку да искључим.
Да ли сте одувек желели да се бавите спортским новинарством, да будете коментатор? Како је изгледало Ваше прво коментарисање утакмице?
Дуго нисам имао идеју шта бих могао да радим, јер ме је много ствари занимало. Хтео сам глумом да се бавим, али стицајем околности нашао сам се на тадашњем трећем каналу, звали су ме да радим преко неких пријатеља да дођем да радим преко студентске задруге, посао на 15-20 дана на трећем каналу и у самој телевизији (РТС). Ја сам ту био на неком одељењу технике, иако о томе нисам имао много појма и онда се појавио тадашњи инжињер овде у телевизији који је рекао да на трећем каналу траже младе људе који воле спорт. У право време сам био на правом месту. У почетку ми нису давали да кометаришем што је изузетно битно, јер не креће да сe учи од крова него од подрума, јер новинарство је занат, факултет је много добра ствар, али на крају у новинарству је најбитнија пракса и то је у ствари занат. Прва утакмица коју сам кометарисао била је 1990. и то је била колеџ кошарка у Америци.
Да ли сте икада желели да коментаришете неке друге спортове или је то одувек била само кошарка?
Правило је било да свако има по 2-3 спорта која коментарише, али није била моја идеја. Ја сам покушао да будем тај који ће да ради само један спорт и да будем синоним за тај спорт, да кад се појавим људи кажу он-кошарка, тако да ми је врло тешко било да прихватим неке Тијанићеве идеје да водим емисије о фудбалу, рукомету, тенису али само када су у питању велики догађаји, зато што сам желео да ме народ везује само за један спорт. Волео бих можда да радим ватерполо, то ми делује доста добро, али се много нервирам код ватерпола. Ни један спорт није толико брз и не доноси толико узбуђења као кошарка.
Ожењени сте нашом славном кошаркашицом Анђелијом Арбутином, па с тога желим да Вас питам да ли сте икада смели да јој се супротставите и одиграте 1 на 1?
Само сам једном успео да је натерам да одиграмо. Ја нисам хтео пуном снагом да играм и пустим је да шутира и она веже шест тројки за редом и поведе 12:0. Онда је у мени прорадио балкански мушкарац, да изгубим од девојке то не иде. Добио сам тај баскет, али зато што сам био покварен, користио сам и снагу, нисам могао само мозак, морао сам и снагу да користим да бих победио.
Са киме сте од људи које јако цените из света спорта, односно спортског новинарства имали прилике да се упознате?
Борис Мутић из хрватске телевизије ХРТ-а, некада стара Југославија када је била, мени се допадало како он ради. Мислим да неки то уопште нису добро радили, да нису имали појма о спорту који су коментрисали нити су имали податке. Загребачка школа је имала много више података од наше и зато су њихови коментатори били бољи.
Како се осећате када коментаришете утакмицу два домаћа ривала, јер као коментатор не смете да станете ни на чију страну?
Врло је тешко, стицајем околности то већ пар година не радим али је тешко зато што мерим онда у грам сваку реч. Када су Звезда и Партизан у питању онда ту нема никакве емоције, јер када бих наградио сваки добар потез једног тима, онда би публика рекла зашто навијам за једне а не за друге. Мерим сваку реч, јер кад изгубе онда су им сви други криви само они нису криви, а коментатор је често први на удару и публике и клубова.
Много тога сте прошли и са многих места и великих утакмица извештавали и коментрисали. Да ли бисте могли да издвојите најлепше и највеће искуство са коментаторског гледишта?
2002. у Индијанаполису на Светском првенству, меч против Американаца који смо добили и финале против Аргентине, Светско првенство 2014. и овогодишње Олимпијске игре где су били и кошаркаши и кошаркашице. Али ипак као најбоље издвајам Светско првенство у Индијанаполису.
По Вашем мишљењу и искуству шта је оно што је најважније да би неко постао добар спортски коментатор?
Стил. Пошто данас милион података има и сви их можемо наћи, само стил је оно што нас издваја. Несумњиво је да ће неко знати више о кошарци, један од другога, али начин и стил презентовања тог спорта публици је најбитнији. Не можеш свима угодити, хиљаду људи хиљаду начина размишљања како би тај пренос требало да се ради. Треба бити свој и треба нешто ново наћи али не по сваку цену. Данас се много греши у једној ствари, а то је да људи који су на било којој телевизији, посебно мислим на спортске коментаторе, заборављају да они на овај начин треба да васпитавају публику, посебно младу публику. Коментатори морају да буду нови и своји али не по сваку цену, не ићи у крајност да би о теби причали сутрадан, јер квалитет кад-тад исплива.
Да ли имате право на грешке и како се носите са тиме, пошто публика зна да буде врло оштра ако се изнесе случајно нешто што не одговара, али исто тако може бити и занимљиво као када се направили можда и Ваш најпознатији лапсус уместо Радуљица рекли сте Коштуница?
Старије колеге су рекле да треба да прескочимо када направимо неки лапсус јер многи људи нису чули, али ја то не волим. Ја како погрешим и ако знам да сам погрешио, ако не знам то је друга ствар, али ако знам да јесам вратим се на то што сам погрешио. Направио сам и ту глупост, правио сам их гомилу, али ова је најупечатљивија и најпознатија постала. Не знам ни дан данас зашто сам је направио, осећам се лоше јер не желим по томе да останем запамћен. Није ништа страшно, не лети глава, неће нико ништа да ми каже али не волим, поготово што је политика била у питању од које сам ја оперисан, то ми је било још горе, јер ће вероватно неко помислити кога рекламира и зашто. У Србији увек има теорија завере, тако да кад понудиш једно објашњење, људи нађу пет других. Немам објашњења ни дан данас, ни како сам ни зашто то урадио и зашто баш Коштуница, јер као политичара можда бих га се и последњег сетио. Схватио је Радуљица да ја то нисам намерно, тако да смо се једном приликом шалили на тај рачун. Увек треба признати грешку и сматрам да је то океј.
