ТАМО ГДЕ ОСТРВА ПЛОВЕ

Репортажа: Власинско језеро

Идеално место за избор између провода и поправљања крвне слике

ТАМО ГДЕ ОСТРВА ПЛОВЕ

Турузам је на Власинском језеру локалног типа и није развијен, па зато малобројни посетиоци за сада не угрожавају јединствени еколошки систем poznat познат по многобројним ендемским врстама, нити пловећа острва каква постоје још једино у Јужној Америци.

Има људи у јужној Србији који сматрају да им није потребан одлазак на море јер могу да проведу викенд, лето или зиму на Власинском језеру кад им се прохте. Уз фактор непосредне близине, на страни Власинске висоравни су још неке предности. Нетакнута природна лепота, пловећа острва, ретке биљне и животињске врсте, а најважнији од свега је чист ваздух каквог нема у урбаним срединама.

Лекарима је познато да се у околини Власинског језера проблеми са крном сликом решавају сами од себе. Изнад села Власина Рид, неколико километара од воде, укрштају се ветрови, а висина од 1 230 метара идеална је да провоцира стварање црвених крвних зрнаца већ после два дана од доласка из неке низије. Поређења ради, доказано је да се та реакција у организму дешава и на Копаонику, али тек после седам до десет дана, када је одмор већ при крају.

Иако по многим параметрима спада у идеална места за развој здравственог туризма, Власинска висораван је област која ће још дуго задржати свој изглед. Западна страна је начичкана викендицама, што има својих чари, али не импресионира посетиоца. Изградња је ту почела седамдесетих година прошлог века и трајала пуне две деценије док је општина Сурдулица, на чијој се територији језеро налази, није забранила, јер су викендаши почели да претерују.

Сада је на тој падини немогуће изградити хотел јер нема места. Они који су покушали да купе једну или неколико парцела, били су суочени са проблемимам нерешених власничких права и многобројним наследницима који живе на разним странама Света. У крви је Власинаца да одлазе у Свет, па што не би и потомци градитеља викендица?

Западна страна Власинског језера је зато сметња развоју туризма, објашњавају мештани. Али зато, када се окренете ка истоку, суочићете се са лепотом од које застаје дах јер је у том правцу забрањена свака врста градње. На супротној обали, по непрегледном тресетишту расту беле и сребрне брезе прошаране боровима које су некада садили учесници радних акција. Иначе, брану вештачког језера изградило је “братство и јединство наших народа и народности“, како се тада говорило. Командант радне акције “Власина“ 1959. године је био прослављени фудбалер, а касније селектор Миљан Миљанић. Која су то времена била! Крампови, лопате, заставе, сакривање жуљева уколико се појаве … И ево је брана, ништа јој не фали. А иза ње, протегло се једно од најлепших језера у Србији. Радна акција се наставила још двадесетак година на пошумљавању висоравни. Данас ништа не би могло да се уради без велике количине новца и исто тако великих и скупих машина.

Туризам је на Власинском језеру локалног типа и није развијен, и зато малобројни посетиоци за сада не угрожавају јединствени еколошки систем познат по многобројним ендемским врстама, нити пловећа острва каква постоје још једино у Јужној Америци. Пловећа острва су посебна атракција Власинског језера на његових 16 квадратних километара и 1 230 метара надморске висине. Настала су на наслагама биљке тресетнице која се таложила вековика и формирала слојеве негде дебеле и по неколико метара. По формирању језера, дно се на појединим местима одвајало и померало ка површини, па је до пре десет година плутао велики број острва. Власинци кажу да често нису успевали ни да их преброје јер су пловила с краја на крај језера, сударала се, спајала и раздвајала, а на њима су ницале разне биљке па и брезе које су достигле висину од по неколико метара.

Пловећа острва су рај за пецароше који у тресету пробију рупу и пецају кроз њу. Често је тај отвор био узрок цепања острва, било је и пропадања у хладну језерску воду, али срећом, без жртава. Они који су се утопили, настрадали су као пливачи јер температура воде драстично пада од површине ка дну, па је грч у телу честа појава. Зато је пливање у Власинском језеру забрањено, а купачи морају да се задовоље обичним расхлађивањем на две постојеће плаже.

Данас на Власинском језеру постоји свега неколико пловећих острва јер су их уништили копачи тресета који су деведесетих година прошлог века у томе препознали добар бизнис. Врањска фабрика “Симпо“ имала је овде чак и фабрику у којој се тресет прерађивао, паковао у кесе и продавао широм Србије. Данас фабрика не ради, а експлоатација тресета је строго забрањена, захваљујући напорима еколога из обижњег Власотинца и Лесковца који су, како кажу, написали против дивљих и легализованих копача више од сто кривичних пријава.

Овде је посебна атракција насукано пловеће острво “Моби Дик“, велико као два фудбалска игралишта. Са обалске стране још увек се виде ране на великом тресетном телу, направљене багерима. Остао је и дебели ланац којим је острво навучено на обалу. Копачи тресета су обично чекали период појачаног рада четири ходроцентрале “Врла“ које се налазе испод језера, када ниво воде падне, а водени джинови постану рањивији. Онда су везивали ланац за дрво на пловећем острву и вукли га камионом.

Подизање “Моби Дика“, кога су спасили у посебном тренутку, еколози чекају већ десет година. Ниво воде у језеру, на жалост, не расте јер су наступиле сушне године, а када падну кише и бујице понесу воду ка језеру, Електропривреда одмах активира турбине. Када би само једном пропустили прилику да праве струју, можда би “Моби Дик“ пловио као некад.

Посебна вредност ове области је приобаље Власинског језера које спада у светске ботаничке раритете. Ту расту и неке необичне биљке, попут “росуље“, биљке месождерке под којом су некада била читава поља, подсећа Лидија Арсић, одличан познавалац ове области. Она даље наводи и горку детелину, мајчину душицу, хајдучку траву, ретку и скупу гљибу смрчак од које на светском тржишту вишу цену постиже једино тартуф, као и посебну врсту гљиве која се зове звездача, нема корен и преко ноћи успева да се помера користећи своје кракасте делове тела као удове. Срећницима се деси да виде посебну врсту дивље орхидеје. Ботаничарима није јасно зашто таква биљка, као уосталом и још неколико ендемских врста, успевају једино на овом тлу.

На ободима Власинског језера се налази највећа шума белих бреза на Балкану а посебна врста је патуљаста маљава бреза. Расте искључиво на тресетној подлози пловећих острва и због воде која зауставља коренов систем, не може да расте високо. По лековитим својствима слична је белој брези и заштићена је законом.

Број становника некада многољудне и благородне Власине свео се на свега две хиљаде становника. Овде живе углавном старци. Кажу да им је ту много лепо и да Власину не би мењали ни за који део Земљине кугле. Баве се пољопривредом, беру боровницу и лековито биље. Неколицина издаје апартмане за туристе. Никола и Дивна Николић имају на брду изнад језера старинску кућу која је подигнута још у време када се садашња површина под водом једноставно звала “блато“. Објашњавају да је данас на Власинској висоравни најмање Власинаца. У селу Рид, колико пре пола века, основна школа је имала 400 ученика. Укинута је пре двадесет година. А пре једанаест година нестала је и последња кафана са стогодишњом традицијом. Недавно је, уз помоћ једне ТВ екипе, један од ретких повратника покушао да врати кафану у живот, заједно са њеним старинским намештајем и атмосфером, али трајала је само једно лето.

Млади људи образлажу да овде “нема живота“ и одлазе. Најпре оду девојке а за њима и момци, када схвате да се у дивљини неће лако оженити. Остало је неколико најупорнијих koji у вечерњим сатима седе на тераси кафане “Промаја“, смештене на истоименој локацији, гледају туристе који миле пешице по регионалном путу Сурдулица – Црна трава, и мисле – ко зна о чему?

Један деда, који поред језера чува своје, али и туђе краве, не жели да каже име јер су га “већ једном хапсили“, и тврди да у три околна села постоји само једна девојка за удају.

У близини саме границе са Бугарском налази се манастир Паље из византијског периода, за који се тврди да је најстарији на Балкану.

Ових дана биће снега. Упркос кризи, попуњеност смештајних капацитета много је већа у односу на исти период прошле године, када је износила тек 50 посто.

На Власинском језеру постоји и неколико одмаралишта затвореног типа у којима одседају радници појединих фирми..

Љубитељима ски-спортова на располагању су две ски-стазе дужине од 300 до 500 метара.

Туристи су на Власинском језеру одушевљени чистим ваздухом и предивном природом, али већина истиче да овом месту недостају неке уобичајене ствари које имају остали зимски центри у Србији. Такође, додају да се на прсте могу пребројати куће са парним грејањем и да они који издају собе о томе треба добро да размисле. Кажу и то да би на Власинском језеру било добро видети и отворене терене за разне спортове, као и једно клизалиште.

На Власинском језеру нећете наћи кафиће, а ресторана има само у оквиру постојећих хотела. Ноћног провода и музике нема, па је ово ипак најбоље место за породичне људе и оне који траже бег од гужве и буке.