Српски се учи на нивоу инцидента

Развој језика код човека се данас завршава рано, а узрок тог проблема је између осталог и у ефикасности образовног система у изучавању основних сфера језика и књижевности. Разлоге за овакву ситуацију објашњава лингвиста Владо Ђукановић.

Колико је квалитетна настава српског језика у школама данас?

В.Ђ:Има изузетака са наставницима, али српски језик се више не учи у средњим школама у последњих 20 – 25 година, а у последњих 15 ни у основним. Последњи пут су деца учила језик у осмом разреду, а сада је то питање и после млађих разреда. У средњој школи се српски учи на нивоу инцидента. Онда знате шта је узрок томе што су нам деца полуписмена, односно функционално неписмена.

Мислите да је проблем у читавом систему школства?

В.Ђ:Сигурно, то је глобални разлог. Други можете да уочите кад погледате уџбенике који уопште нису примерени потребама савременог живота. Наши уџбеници су потпуно методолошки наслоњени на 19. век. То не може да задовољи потребе генерације које живе и раде на почетку трећег миленијума. Деца беже од граматике, и морала би да буду јако мотивисана да је уче, као неколицина која сваке године иде на такмичења из српског.

У ученичким радовима је све приметније коришћење симбола преузетих са интернета и мобилних телефона. Како наставници могу да приступе ученицима како би се овај проблем бар умањио?

В.Ђ: Данас се комуникација своди на СМС поруке и Фејсбук, деца немају потребе да пишу. На мобилном их мрзи да користе интерпункцијске знакове и српска слова, не губе ништа у комуникацији и то је пример функционалне раслојености језика. Али то свакодневно раде, и враћа нам се у виду једне врло лоше ствари: кад читате таквих 30 смс-порука дневно, утискује вам се у свест па ћете примењивати и на контролним задацима. Поставља се питање зашто то наставници српског не кажњавају? Деци треба да објасни не само наставник српског, већ сви остали морају да воде рачуна.

А колико се онда то устаљује у њиховој међусобној разговорној комуникацији?

В.Ђ: Не пишу сва деца дупло ве уместо „в“, или „мајмунче“ и „бај“ у својим радовима, па ни у СМС дописивањима између себе. Друго, мислим да то највише може да се припише одређеном типу девојчица. То није општа појава, напротив. Трајаће две-три године и онда ће доћи „нова мода“, јер то заиста јесу помодне ствари и не могу представљати опасност по језик.

Каква је ситуација са књижевношћу и уопште развијању читалачке навике у току школовања?

В.Ђ: Сви сад причају како су читали као млађи а лажу, само вам нико то неће признати. Никад се овде није више објављивало и продавало књига, и није се никад више ни читало – само што су се променили изазови живота. Ако узмемо у обзир колико деца проводе времена у школи, на неким ваннаставним активностима, гледајући филмове, дружећи се – заправо ни не остаје времена да читаш, чак и када имаш подстицај из куће. Треба пресабрати време младог човека и шта он то ради. Данас кад ђацима дате да читају онолики „Рат и мир“, они виде то виде као да за годину дана не могу да прочитају. То су озбиљни проблеми о којима људи не размишљају. Данас роман има око 200 страна, а некад су имали по 500-600, јер су људи имали времена да их читају. Било би добро да се програм лектире осавремени, а и не треба претеривати да је дошло задње време – увек је било оних који хоће озбиљно да читају, макар неки одређен проценат или промил.

У случају писма која ђаци користе, латиница је доминантнија у ситуацијама када имају избор којим ће писати, а иначе често мешају ћирилична и латинична слова. Како се треба супротставити овој појави?

В.Ђ: Слутим да је то комплексна ствар, зато је и нико не објашњава. Латиница је за двадесетак година постала доминантнија у Србији, која је традиционално ћириличка земља бар хиљаду година. Ви тај процес не можете да вратите, већ можете да га фиксирате у неком односу. Ако хоћемо нешто да урадимо, требало би ангажовати дизајнере фонтова, који ће направити српске варијанте ћириличних фонтова и да то плати држава. Онда је омогућено издавачима да имају пристојне ћириличне фонтове које би користили. То је онда први и велики корак за већу примену ћирилице, али никога то не интересује.

Како се језик развија?

В.Ђ: Потребе у комуникацији у нижим разредима основне школе су скромне. У средњој школи вокабулар расте, поготово после на факултету. Негде између 20-е и 30-е године човек завршава свој језички развој, који остаје до краја живота. Они који се образују, развијају речник и граматичка средства. Али када знате да код нас факултет заврши мали број људи, онда је јасно да скоро 90% људи нема потребе да наставља са развојем језика, па вокабулар и знања о грамтици и правопису остају на скромном нивоу.