Вести из несвести

ТАКАВ ЈЕ БИО ТИЈАНИЋ

4. децембра 2013.
Jelena Petrović

„Данас нешто није расположен и чини ми се да ће негде да крене ускоро“, рече секретарица, „али ако вас је већ звао, па уђите“, напомену.

-„Рекао ми је да дођем на сокић и по савете око пола два“, одговорих. Збуњено ме погледа.

-Пажљиво отворих врата. Унутра ме дочека осмех.

-Александар Тијанић био је велики новинар спреман да помогне малом почетнику.

-Невољно узе лимунаду од секретарице, затим се окрену ка мени осмехну и рече- „причајте“.

-„Шта да причам?“, упитах, „не знам шта вас занима“.

-„Све“, одговори, „како је на факултету, како вам је овде у РТС-у, имате ли каквих проблема…?“, почео је да набраја, „а онда ћу вам одржати мали курс- савети како постати добар новинар“, насмеја се. Знате сви ови савети по тим књижицама, ја сам то изучио и постао новинар“, рече иронично.

-Детаљно и послушно почех да одговарам на постављена питања. Пажљиво је слушао. За младог новинара имао је хиљаде потпитања и још више савета.

Након десетак минута разговора зазвони телефон. Тијанић се јави.

„Хало, куме, ти си? Ево долазим ја у пола два.“

-Погледах на сат који је показивао десет минута до пола два. 

„Нееемој да ме љутиш“, узвику Тијанић у слушалицу, „данас ручамо пасуљ са ребарцима, али сааамо под условом да ја платим“.

-Знатижељно сам слушала разговор који је потрајао. Када је спустио слушалицу осетих да је време да кренем, рекох „одох ја, хвала вам на разговору, и саветима“.

-„Драга чекај, седи бре још који минут.“ 

-Све време је нешто тражио.

-„Аха, ту су“, извади свежањ пластичних чаша. Узе мој сок из стаклене чаше те пресу у пластичну.

-Погледах га зачуђујуће. Било ми је и смешно и непријатно.

-„Јелена, попиј ти ово успутно до твоје редакције“, рече потапшавши ме по рамену што је био знак да сада могу да кренем.

-„Неее треба“, одоговорих, „попила сам колико сам могла“.

-„Ма, ниси гутљај отпила, узми, ово је мој допринос студентском стандарду“, рече кроз осмех. Ауторитативно ми гурну чашу у руку.

-Немајући куд, невољно са чашом сока изађох из његове канцеларије.

– Са врата ми довикну, „шта год да ти треба знаш где сам. Дођи опет. Е, драга, и извини, толико од савета за данас, журим на пасуљ са ребарцима. Чека ме кум.“

 

*********************************************

Миришљави ваздух простирао се изнад резедиденције америчког амбасадора. Тонови џез музике, прекривали су битне разговоре. Окупљени у групице, присутни су опуштено разговарали.

Дан државности била је прилика да се окупе све назначајније личности у дворишту амбасадора Кирбија. Председник, новинари, глумци, писци, политичари…

Међу окупљенима и Александар Тијанић стоји у друштву председника Томислава Николића, главне уреднице „Политике“, Љиљане Смајловић и још неколико новинара.

Наслоњен на дрво, био је најгласнији у друштву. 

Учтиво приђох да му се јавим.Од срца се насмеја и пружи руку. За остале, била сам непознато лице. 

Потрудио се да ме представи. Са свима у његовом друштву се руковах и изговорих своје име.

-„Е, Љиљо, ово ти је моја нова млада новинарка. Талентована је. Мене је интервјуисала пре неку годину“, обрати се Љиљани Смајловић.

-Сви у друштву се насмејаше. Неко је прокоментарисао, „ма само када је тебе интервјуисала.“

-„Е, а знаш како интервјуише, не дај боже да пристанеш некада на разговор“.

-Сви се насмејаше. Осећај непријатности ме преплави. Боље да ме и није представио.