„Данас нешто није расположен и чини ми се да ће негде да крене ускоро“, рече секретарица, „али ако вас је већ звао, па уђите“, напомену.
-„Рекао ми је да дођем на сокић и по савете око пола два“, одговорих. Збуњено ме погледа.
-Пажљиво отворих врата. Унутра ме дочека осмех.
-Александар Тијанић био је велики новинар спреман да помогне малом почетнику.
-Невољно узе лимунаду од секретарице, затим се окрену ка мени осмехну и рече- „причајте“.
-„Шта да причам?“, упитах, „не знам шта вас занима“.
-„Све“, одговори, „како је на факултету, како вам је овде у РТС-у, имате ли каквих проблема…?“, почео је да набраја, „а онда ћу вам одржати мали курс- савети како постати добар новинар“, насмеја се. Знате сви ови савети по тим књижицама, ја сам то изучио и постао новинар“, рече иронично.
-Детаљно и послушно почех да одговарам на постављена питања. Пажљиво је слушао. За младог новинара имао је хиљаде потпитања и још више савета.
Након десетак минута разговора зазвони телефон. Тијанић се јави.
„Хало, куме, ти си? Ево долазим ја у пола два.“
-Погледах на сат који је показивао десет минута до пола два.
„Нееемој да ме љутиш“, узвику Тијанић у слушалицу, „данас ручамо пасуљ са ребарцима, али сааамо под условом да ја платим“.
-Знатижељно сам слушала разговор који је потрајао. Када је спустио слушалицу осетих да је време да кренем, рекох „одох ја, хвала вам на разговору, и саветима“.
-„Драга чекај, седи бре још који минут.“
-Све време је нешто тражио.
-„Аха, ту су“, извади свежањ пластичних чаша. Узе мој сок из стаклене чаше те пресу у пластичну.
-Погледах га зачуђујуће. Било ми је и смешно и непријатно.
-„Јелена, попиј ти ово успутно до твоје редакције“, рече потапшавши ме по рамену што је био знак да сада могу да кренем.
-„Неее треба“, одоговорих, „попила сам колико сам могла“.
-„Ма, ниси гутљај отпила, узми, ово је мој допринос студентском стандарду“, рече кроз осмех. Ауторитативно ми гурну чашу у руку.
-Немајући куд, невољно са чашом сока изађох из његове канцеларије.
– Са врата ми довикну, „шта год да ти треба знаш где сам. Дођи опет. Е, драга, и извини, толико од савета за данас, журим на пасуљ са ребарцима. Чека ме кум.“
*********************************************
Миришљави ваздух простирао се изнад резедиденције америчког амбасадора. Тонови џез музике, прекривали су битне разговоре. Окупљени у групице, присутни су опуштено разговарали.
Дан државности била је прилика да се окупе све назначајније личности у дворишту амбасадора Кирбија. Председник, новинари, глумци, писци, политичари…
Међу окупљенима и Александар Тијанић стоји у друштву председника Томислава Николића, главне уреднице „Политике“, Љиљане Смајловић и још неколико новинара.
Наслоњен на дрво, био је најгласнији у друштву.
Учтиво приђох да му се јавим.Од срца се насмеја и пружи руку. За остале, била сам непознато лице.
Потрудио се да ме представи. Са свима у његовом друштву се руковах и изговорих своје име.
-„Е, Љиљо, ово ти је моја нова млада новинарка. Талентована је. Мене је интервјуисала пре неку годину“, обрати се Љиљани Смајловић.
-Сви у друштву се насмејаше. Неко је прокоментарисао, „ма само када је тебе интервјуисала.“
-„Е, а знаш како интервјуише, не дај боже да пристанеш некада на разговор“.
-Сви се насмејаше. Осећај непријатности ме преплави. Боље да ме и није представио.
Последњи радови
Видеотека20. новембра 2021.IVAN TASOVAC /GNOSSIENNE (Erik Satie) /Studio.
Мисао дана16. јануара 2016.Артуро Граф
Фотографија недеље16. јануара 2016.Дејвид Боуви
Вести из несвести28. новембра 2015.„Мора да ово није све“ пред београдском публиком