Интервју недеље

Мирко и даље живи

4. децембар 2013.
Jelena Petrović

Живадин, Дамјан, Миле рент а бубрег, Тодор, Ернест… али пре свега Мирко Топаловић. По многобројним улогама памтимо Богдана Диклића, једног од најуспешнијих домаћих глумаца. Иако не воли да говори за медије, на снимању „Отоворених врата“ успели смо да га наговоримо на мини-интервју, и да нам поводом четрдесет година од написане драме „Маратонци трче почасни круг“ открије у чему је тајна његове препознатљиве филмске улоге Мирка Топаловића којој се изнова смејемо.

Филм „Маратонци трче почасни круг“ је већ три деценије присутан у домаћој кинематографији и истом снагом делује на публику. У чему је тајна тог филма, али и Ваше улоге?

„Он је снимљен 1982., пуштен је у дистрибуцију 1983.године, прошло је тридесет година и тај филм је постигао нешто што се ретко постиже, наиме добио је статус, тако кажу култног филма.
У чему је тајна како ви рекосте? Па тајна је у фантастичном сценарију, у доброј режији у одличној камери, у доброј глумачкој постави, то причам као посматрач, не као учесник, дакле као гледалац. Ја сам то давно гледао. Не гледам то баш сваки пут када се приказује. Мислим да је у томе тајна, једноставно се поклопило све што је неопходно да се направи један такав филм.“

Једном приликом сте изјавили како сва снимања памтите по атмосфери, системима рада и расположењу целе екипе. По чему нарочито памтите снимање овог филма?

„По доброј атмосфери, по предивним колегама којих нажалост физички више нема. Знате, то су све величине, ја сам тада имао, колико сам имао 29 година, мислим да нисам имао још 29 година.
Ја сам ту био као неко мезимче Пајино, Батино, Мијино.
Осећао сам се као нека у најширем смислу као нека њихова пудлица, јер су ме хранили јер су били тако љубазни, тако добри према мени. Вероватно су приметили моју фасцинираност чињеницом да сам присутан, да сам им партнер. Ја сам био стварно фасциниран чињеницом да радим са људима којима сам се дивио, којима се дивим и дан данас.
Ја сам све њих гледао још док сам ишао у основну школу и у средњу школу и одједном ја имам ту част да сам у истим сценама са њима.“

Хоћете ли нам испричати неку анегдоту са снимања?

„У сцени када ја или Мирко, све једно, толико је година прошло да не могу више да кажем ја. Кад Мирко долази кад је узео меру покојнику двометрашу, па кад га тата Лаки туче оним новинама или не знам чиме. Мене је Бата Стојковић случајно закачио песницом по слепоочници и нокаутирао ме. Јер, он је био изузетно корпулентан и снажан човек, и ја сам се срушио у тренутку, међутим Бата је мислио да ја играм, па је онда кренуо и ногама да ме удара.“

Изузев филма- уследили су и мјузикл, опера… Јесте ли гледали нешто од тога?

„Не, бићу вам искрен, ја бих имао нелагод да се појавим, да присуствујем да л’ опери, знам да су радили у Немачкој, радили су мјузикл, то је ствар моје интиме. Ја је први пут износим.
Филм Маратонци су институција, не ја, него филм, цео филм, то је култни филм. И бојим се да би појава Мирка, да не кажем мене, можда декнцентрисала људе око мене, у било ком тренутку, и онда би они хтели то или не, механички кренули да имају асоцијације и да пореде, то што гледају са оним у чему сам ја суделовао и учествовао, и онда ја мислим да би то можда било некоректно. Кад год спомињемо Маратонце, ја не мислим искључиво и само на своје учешће, него мислим искључиво и само на цео филм, тако да човек доживи неку врсту сатисфакције, неке задовољштине, што је имао прилику да учествује у нечем таквом што траје ето пуних тридесет година.“

Где би данас био Мирко Топаловић?

„Вероватно би био честити погребник. Честити, који не би отварао гробове и крао сандуке и прерађивао их. Мислим да би овај фантастични систем у којем све функционише, њему омогућио да се поштено бави својим послом, не као тада у та времена када све није ваљало у држави када су они морали да краду. Мислим да не би имали потребу, јер је код нас све решено. На екоомском, тржишном плану, немамо незапосленост. Дакле, све је идилично. Ето, ту би био Мирко.“