Интервју недеље

СТРОГ УРЕДНИК И НЕЖНА ДУША

23. децембар 2014.
Klara Pelhe

Љиљана Смајловић себе описује као живу досаду јер по цео дан само нешто чита и пише и нема никакв хоби јер је заљубљена искључиво у своју професију. Када се изговори њено име прво се помисли на главну и одговорну уредницу листа Политика и председницу Удружења Новинара Србије. Ипак, њена каријера је много богатија од тога. У свет новинарства је закорачила преко листа  Ослобођење, затим је писала у недељнику Време, па у Европљанину, Нину, била је консултант великим, светским новинама попут Вашингтон поста и Њујорк Тајмса. Набрајање овде не престаје, али тешко је навести сва места где је радила јер би то захтевало исувише простора. На интервју стиже прехлађена, са температуром али и са осмехом јер је упркос свему успела да испоштује договор. У просторијама Удружења Новинара Србије које доживљава као другу кућу описала је своје одрастање и школовање на три различита континента, објаснила због чега је почела да се интересује за политику и шта мисли о тренутном стању српских медија.

ЧУДО ОД ДЕТЕТА

„Одрасла сам у Сарајеву са родитељима и сестром, моји отац и мајка су дошли овамо јер се претходно мајка развела од бившег мужа, а у то време су се разводи између активних припадника ЈНА којој су они припадали решавали на војном суду, где је мајка означена као кривац па су њену ћерку, а моју полусестру додели оцу”, објашњава Љиљана Смајловић како је дошло до тога да детињство проведе баш у овом граду. Њена мајка је на крају уз договор са бившим мужем узела ћерку под своје старатељство и са новим супружником се преселила у Сарајево да започне живот испочетка.

За своју породицу каже да је припадала новој класи, оној која није имала предрасуде ни према коме и која је веровала у братство и јединство. „Као дете сам живела у тој некој вештачкој, хармоничној атмосфери, али ја тада нисам знала да је она вештачка и да није уобичајена, мени је то све деловало савршено нормално.” Говори како је била изразито политизирано дете које је за разлику од остале деце која су највише волела да читају приповетке и бајке, било заинтересовано за књиге о ривалствима великих сила. У њеном породичном окружењу се често расправљало и дебатовало о политици, па стога она за своје васпитање каже да је било демократско и прогресивно. Себе док је била мала описује као размажено чудовиште, које не само да нико никада није смео да удари, него се и јако пазило да се ни на који начин не узнемири или изнервира јер је била веома осетљива и крхка.

Због таквог карактера, тешко јој је пало када је са девет година отишла у строг, конзервативни француски интернат у Алжиру. Пошто је у то време Југославија помагала земљама трећег света, њена мајка је отишла у помоћ као медицинска сестра и повела децу са собом. „Иако ми је сво то искуство тешко пало, оно је било корисно за будућег новинара јер сам ту открила шта су то социјализам и капитализам, видела сам да су сви лепше обучени од мене и да купују из француских каталога, да носе Левис фармерке за које ја до тада нисам знала ни да постоје. Моја мајка је долазила по нас у обичној јакни и фармеркама док су друге мајке биле одевене у цветне хаљине и све су држале своје мужеве под руку”, уз благи осмех говори Љиљана Смајловић. Ипак, њена мајка је за разлику од осталих била јунак из рата и ратни инвалид јер је имала митраљески метак поред кичме који није могао да се оперише и Љиљана је била страшно поносна на њу. „Све те привидне недостатке које сам имала у односу на другу децу сам компензовала тиме што сам била чудо од детета, најбољи ђак па је учитељица у Алжиру често прекоревала ученике што допуштају да једна странкиња буде најбоља. То је звучало доста поражавајуће, али ми је улило и велико самопоуздање.”

 Веома инспирисано препричала је и период четврте године средње школе када је отишла на размену у Сједињене Америчке Државе. Тамо је боравила у имућној општини Сант Рафаелу у Калифорнији. И у тој школи су професори били изненађени чињеницом да је млада Љиљана већ прочитала сва главна дела Достојевског и Солжењицина јер то није било уобичајено међу америчким ђацима. „Ja сам била уображени изданак једне мале земље где се чинило како смо ми супериори сваком систему који сам посетила. За мене је било важно што сам се после сваког пута враћала у Југославију јер је то било једно стабилно и уређено друштво, ма шта се о њему данас говорило.”

НЕСУЂЕНИ ПИСАЦ

Љиљана Смајловић је када је била мала желела да постане писац. Како је одрастала схватила је да јој је потребно неко слично занимање које би било мало изазовније. „Моји родитељи су погрешили на неки начин што су ме подржали да упишем Факултет политичких наука у Сарајеву јер то тада била другоразредна школа, најбољи факултет је био Филозофски, а свако би требало да иде тамо где је најбоље.” Период студирања описује са дозом сете али и радости. Говори да јој појединци на факултету баш и нису уливали неку велику наду, јер  су сматрали да са новинарством може да ради само у неком женском магазину а на четвртој години су јој новинари Радио Београда рекли да би са њеном бојом гласа могла евентуално да води неке дечје емисије. Упркос томе, сматра да је за њену професију било неопходно да заврши политичке науке јер свако ко се бави новинарством мора да познаје природу политичких институција, њихову историју и да схвати на који начин оне треба да се критикују и према ком идеалу.

Након факултета почела је да пише за лист Ослобођење. „Када сам била млађа осећала сам неку одбојност према Ослобођењу, од мојих га је једино мајка куповала а ми смо је  често исмевали због тога, али када сам почела да волонтирам тамо, много сам га заволела и била ми је част што сам део те редакције.” Каже да никада не би ни престала да ради у Ослобођењу да није избио рат у Сарајеву који је затекао на месту дописника иѕ Брисела. Ипак, она није желела да буде далеко од домовине па је убрзо отишла у Београд код тетке. Тамо се најпре запослила у Европљанину па у Нину. Поред свих богатих искустава у каријери истиче да су јој најдража времена она када је први пут била главна и одговорна уредница Политике и сада када је то опет. Са великим ентузијазмом и неком срећом у очима говори због чега јој је баш овај лист толико значајан. „Рад у Политици можда није најсрећнији период мог живота али је свакако најбитнији јер ја Политику сматрам драгуљем у круни нашег новинарства. Такве новине су чудо и њих углавном имају само велике нације.” Смајловић истиче и да је посао главног уредника изузетно напоран и да он има само привидну моћ јер све зависи од квалитета новинара. У добрим данима, према њеним речима, прочита два добра текста али одмах затим и три која су лоша. Због тога понекад очајава али ипак зна да је Политика најбоље што имамо и драго јој је што може да помогне њеном опстанку. Напомиње да је строг уредник и да често нешто замера али и да се труди да буде правична и одговорна.

СЈАЈ И БЕДА НОВИНАРСТВА

На помен речи цензура, лагано се осмехује. Каже да јој последњих месеци често питају шта мисли о ограничавању слободе изражавања и да не схвата што се баш сада поставља то питање када је оно било актуелно увек. Љиљана Смајловић сматра да стање сада није толико лоше колико се прича и да је горе било у време неких претходних власти. „Цензура и аутоцензура су свакако присутни у одређеној мери, новинари су сломљени људи јер када изгубите посао на једном месту тешко ћете се поново запослити и то је она батина којом их је лако дисциплиновати.” Оно што такође напомиње је и то да код нас људи не разумеју шта је то слобода мишљења јер они мисле да су медији слободни само уколико објављују њихове ставове. „Ја имам и пријатеље који су огорчени на мене што не пишем оно што они мисле и да бих то радила када бих смела. Данас ако не нападате власт одмах вас оптужују да сте бедник, продана душа и улизица.” Према њеном мишљењу свако би требало да се сам избори за себе и своја права и да ”погине” за слободе које захтева.

Као председница Удружења Новинара Србије често ради на изради разних кодекса и прописа. Ипак, сматра да се они не поштују у довољној мери. „Ни ја сама не поступам у потпуности према кодексу јер сви ми примамо одређене поклоне, власт нам понекад плаћа путеве на одређене самите и конференције јер нисмо у стању сами да финансирамо своје новинаре. То је лоше али ми смо тренутно у таквој ситуацији и због тога је битно да бар постоји некакав кодекс како бисмо знали ком идеалу тежимо.” На питање како види српско новинарство у будућности одговара да је катастрофичар и да се на њене прогнозе не ваља превише ослањати. И поред тога наглашава да јој наду дају млади који улазе у овај посао јер су много храбрији од својих старијих колега. „Ми смо једно доста живо друштво, стално нам долазе нова лица и због тога брзо напредујемо. Наш народ је изгубио све што је имао и стварно је чудо што су овде опстали пристојни људи. Одлични смо какви смо могли да будемо имајући у виду страшну судбину која нас је задесила и требало би да будемо поносни.”

Љиљана Смајловић више нема никаквих тежњи и амбиција. Каже да се остварила на сваком пољу и да је у каријери достигла све што је желела. Новинарство је њена истинска љубав, а уз велики смешак истиче да оно једино и долази у обзир јер ништа друго не уме да ради и да није постала новинар не зна чиме се бавила. Једном приликом је спалила све текстове у којима је извештавала о рату у Југославији јер је мислила да ће да заувек напусти ову професију, али јој се ипак вратила. За њу је новинарство суђено, то се види по свакој  изговореној речи, по сваком покрету који прави док разговара о њему. У  данашње време летаргије и апатије инспиративно је видети неког ко има много ентузијазма и елана за оно чиме се бави. На крају интервјуа се срдачно руковала и позвала ме да посетим редакцију Политике како бих се упознала са старијим колегама и начином њиховог рада, а затим се упутила у суседну канцеларију да види шта се тог дана догађа у Удружењу новинара.