Студентски радови

ОСОБЕ СА ИНВАЛИДИТЕТОМ НИКО НЕ РАЗУМЕ

19. новембар 2014.
Klara Pelhe

„Вид сам почела да губим 2001. године. Ишла сам више пута на ласерско скидање диоптрије јер су ми стално пуцали капилари због високог очног притиска. Једном кад сам отишла докторка која је радила ласирање је случајно ишла дубље него обично и пробушила ми је очно дно. Није ми ништа рекла, правила се као да је све у реду и није прихватила кривицу”, описује шездесетпетогодишња Суботичанка Илона Тумбас како је дошло до највеће трагедије у њеном животу. Накратко прекида причу јер јој сузе навиру, а то се по њеним речима свакодневно дешава јер још увек не може да се помири са тим даданас види само десет посто што значи да опажа једино светлост и поједине обрисе људи и предмета. Лице јој је исушено од честог плакања и на њему се очитавају све муке које је преживела. Муж који седи крај ње на каучу, додаје јој марамицу која се налази поред велике кутије са лековима и хвата је за руку. „Он ми је био највећа подршка и помоћ откако сам изгубила вид јер више не могу скоро ништа да обавим сама, осећам се потпуно беспомоћно”. Поред мужа, у скромној старински уређеној  породичној кући са њом живи и ћерка, а има и великог црног пса који је чува од непознатих људи када остане сама.

Илону највише погађа то што нико није одговарао за оно што јој се догодило. Докторка која јој је скидала диоптрију и направила погрешан потез ласером не прихвата да је то њена кривица. „Није ми ни рекла шта се догодио, осећала сам да нешто није у реду, али праву истину сам сазнала тек кад сам ишла на контролу код неког другог лекара”. С обзиром на тода је Илона и дијабетичар убеђивали су је да је ослепела због прекомерног шећера у крви и да је било питање времена када ће се то догодити, али она то не прихвата тврдећи како познаје и друге дијабетичаре који имају нормалан вид. Сматра да би њена ситуација била много боља да је докторка која је вршила интервенцији признала своју грешку и одмах је послала на операцију. Пошто није имала новац да иде на суд и тамо потражи правду, а није имала ни подршку других лекара и околине, остало јој је само да покуша да нађе решење како да поврати оно што јој је најдрагоценије, а то је вид. „Прво сам ишла на ВМА и тамо су ми рекли да ће ме оперисати, али се то све одужило, ми смо стално звали, они су стално одлагали тако да се то никад није ни догодило.” Након тога је ишла даље, а на многим местима је доживела разочарање јер није могла да пронађе лекара који би пристао да је оперише.

Пре две године је била најближе остварењу свог циља када су јој заказали и тачан датум интервениције, али када је дошао тај дан поново су је прегледали и рекли јој да мора да сачека још неколико месеци и да се врати ако до тада не ослепи у потпуности. „Доктор ми је рекао да чекам још 6 месеци па ако не ослепим скроз до тад да ће видети шта ће да ради, а ако ослепим да се више и не враћам. Скоро сам пала са столице када сам то чула јер сам толико наде полагала у операцију.” Помоћ је очајнички покушавала да пронађе на разним местима и у Суботици, Новом Саду, Београду али свуда су је убеђивали како  нема никаквих шанси и да се помири са својим стањем. Док ово говори поново креће да плаче иако се све време трудила да остане смирена. Док је посећивала болнице и обилазила лекаре осећала се, како каже, веома одбачено јер су је третирали попут неке животиње не марећи о њеним осећањима. Последњи спас затражила је у приватној клиници, чак је узела кредит од банке како би платила лечење, после неколико ситних захвата у тој клиници јој је било боље, међутим брзо се све вратило нас старо и она и дање није могла да поврати вид. „Те интервенције су биле ужасно болне, пробадали су ме неким иглама, ни најгорем непријатељу не бих пожелела такав бол”. Након свих тих покушаја одлучила је да не тражи више помоћ јер није имала ни снаге, а ни финасијских средства. Продала би на и кућу, каже, само да је неко могао да јој гарантује да ће моћи поново да види, а то нико није могао да учини. „Ја сам чак ставио кришом оглас у новинама да продајем кућу, али нажалост није било заинтересованих”, додаје њен муж.

Поред свих мука које су је снашле, говори и како није нашла на подршку околине. Пре појаве слепила радила је 33 године у фабрици Пионир, а када је постала особа са инвалидитетом многи су јој окренули леђа. Шанса да настави са радом више није постојала, а све то је допринело да се осећа као да више ником није потребна. Сматра да таква ситуација није само код ње него и од свих људи са хендикепом, а посебно жали младе људе са овом врстом проблема који не могу ни да се запосле и онда су често поред физичког недостатка приморани да живе у крајњој беди. Илона прима новац за туђу негу и помоћ, међутим и то је је могла да изгуби када је комшиница пријавила Фонду за пензијско и инвалидско осигурање како сумња у њен вид. „Један дан су ме звали из Београда и рекли ми да хитно дођем јер ме је непозната особа пријавила и тражила да ми се одузме помоћ јер мисли да лажем како не могу да видим. Одмах сам знала да је у питању моја комшиница јер ме је и раније шпијунирала и посматрала како поливам цвеће и носим канту и претила је да ће ме пријавити. Ја иако не видим морам нешто да радим, не могу само да седим”. Она и даље не може да верује да је неко био у стању да је пријави за тако нешто и да постоје уопште људи са тако лошим намерама, али говори како нема снаге да се бори и против тога.

Обављање свакодневних послова није јој лако. „Муж устаје сваког дана у четири ујутро, ложи ватру кад је зима, спрема доручак, иде у продавницу, после кувамо заједно. Тешко је када човек целог живота сам све ради а онда одједном не може ни полицу да обрише”. Помаже јој и ћерка у спремању куће и прању веша. Дане проводи слушајући стари црни радио који се налази у ходнику куће, а вести из новина и књиге јој читају. Када је лепо време са мужем одлази до оближње цркве, а када није шета по дворишту јер ту зна где се шта налази па може сама да се снађе. „Највећи страх ми је да завршим у болници јер не знам како бих се вратила у собу, ко би пазио на мене. Боље је да умрем ја него муж јер без њега не бих могла, а и он је болестан и то ме много боли. Особе са инвалидитетом нико не разуме осим њихове породице”, изговара дрхтавим гласом Илона док муж додаје како није баш сасвим тако јер је Илона и сама сналажљива. На крају разговора он јој додаје лек против очних инфекција који мора да пије сваког дана у исто време, а она му се захваљује и коначно се осмехује.