Србија није земља кошарке

Аутор: Михаило Илић

Владан Тегелтија, дугогодишњи је спортски и претежно кошаркашки новинар. Од 1995. године запослен је на СОС каналу, уредник је канала ТВ Партизан као и аутор емисије Зона Прес. Био је очевидац многих репрезентативних успеха кроз историју. Упечатљив је по томе што је својим репортажама из свлачионица, аутобуса као и са тренинга унео нешто ново у спортско новинарство у Србији. Тегелтија говори о функционисању и начину пословања у српској кошарци и Партизану, којем је као уредник званичног канала ТВ Партизан, веома близак.

Да ли је Србија, као што често можемо да чујемо земља кошаркe?

Србија није земља кошарке. Једина земља у Европи где је кошарка национални спорт број један, и за коју можемо да кажемо да је земља кошарке је Литванија. Тамо децу у највећем броју можете видети на кошевима. То је веома видљиво по читавој земљи, у сваком граду. Код нас је фудбал најпопуларнији спорт и највише деце се бави фудбалом. Данас поред огромног броја момака, можемо да видимо и пуно девојака које тренирају фудбал. Оно што је нама створило слику и слоган који је осмишљен о земљи кошарке, створен је на основу резултата које је правила наша репрезентација годинама уназад.

Да ли је могућ континуитет у репрезентативном раду као и очекивања успеха када узмемо у обзир  рат између ФИБЕ и Евролиге?

Репрезентативна кошарка је некада била много занимљивија. Многи данас од репрезентативне кошарке прате и гледају само Олимпијске игре. Већина играча прескаче такмичења и утакмице због обавеза у својим клубовима. Осим Евролиге, и НБА ограничава своје кошаркаше да наступају за националне тимове у току сезоне. Пред нама је да испратимо како ће промене у ЕЦА утицати на кризу у Европи. Оно што је специфично за кошарку у односу на остале спортове јесте постојање НБА лиге. Када играч напусти Европу, и оде у НБА ,репрезентација му постаје секундарна. Реално је закључити да је репрезентативан рад у овом тренутку веома ограничен и континуитет никада није загарантован.

У коликој мери велики моћници, поготово политички имају утицај на развој спорта, клубова, играча као и спортског новинарства?

Утицај великих моћника у спорту је огроман. Уме да буде и позитиван и негативан. Веома често моћници обезбеђују финансије, средства и услове за рад спортистима и клубовима. Наравно умеју и да оду у потпуно другу крајност. То се веома често дешава, што због зараде и обештећења али и сујете или непотизма. Тако је увек било и тако ће увек и бити. Не постоји независност ни једног медија, укључујући и спортске. Многи се труде али партијски или финансијски моћници, као и спонзори често кроје уређивачке политике медија.

Да ли се и колико се обраћа пажња на млађе категорије међу клубовима АБА лиге и осталим клубовима у земљи?

Мега је једна од ретких екипа које обраћају пажњу на млађе категорије. Са друге стране остатак клубова АБА лиге не у толикој мери. Мега је једноставно екипа која нема никакав императив резултата. Тако је годинама уназад. Форсира младе играче који неоптерећени играју и тренирају у одличним условима. Клуб је таквом филозофијом увек имао добар зарад од препродаје. Исто то покушавају да раде и велики клубови али то није могуће у толикој мери због притиска јавности и императива резултата. Тешко је остварити и једно и друго, зато у највећим клубовима можемо да видимо велики број странаца.

Какав је утицај пословања највећих српских клубова који играју АБА лигу на остатак кошарке у Србији рачунајући да те екипе не играју домаће првенство тј. КЛС?

Утицај је никакав и не постоји. Клубови АБА лиге немају апсолутно никакав допринос на остатак кошарке у Србији. Кошаркашки савез Србије има своје интересе, док са друге стране клубови имају своје. Како време пролази све више и више се разилазе. Управо оно о чему смо причали, репрезентативни ФИБА прозори најбоље илуструју повезаност савеза са највећим клубовима који у нашем случају највише интереса имају у регионалним такмичењима. Делује као да ти интереси никада више неће бити заједнички.

Да ли може да представља проблем то што се васкрсење и повратак старе славе клуба очекује од једног човека?

Повратак Жељка Обрадовића на клупу Партизана има мулти-ефекат. Обрадовић је највећи европски тренер у историји кошарке. Он само својом појавом тера сваког могућег појединца у његовом окружењу на један виши ниво. Почевши од организације клуба, утакмица, целокупног сектора по клубу. Наравно да у спорту појединац ништа не може да учини сам. Оно што може јесте да анимира навијаче, играче, менаџмент и целокупну организацију. Само на тај начин, када се све коцкице поклопе појединац може да оствари циљ. Жељко Обрадовић је прави човек за то.

Да ли су екипи Партизана неопходне промене и колико може Партизан у Еврокупу и АБА лиги ове сезоне?

Када на клупи имате господина Жељка Обрадовића испада веома неумрсно или чак некултурно да се бавите екипом, селекцијом или струком. Обрадовић је највећи тренер који је радио не само на овим просторима већ у целој Европи. Треба га логистички испратити и подржати јер какву год одлугу да донесе, вероватно је најбоља могућа у том тренутку. Једноставно је рећи да у овом тренутку а и годинама уназад бољег од њега нема. Ипак, морамо рећи да ни он није мађионичар нити свемогућ. Није ни Жељко Обрадовић сваке године освајао сваки могући трофеј који је могао. Оно што је дефинитивно је да у његове процене и одлуке морамо да верујемо, а колико ће Партизан под његовим вођством догурати, остаје да испратимо.