Студентски радови

Санкционисање првог од четри ступња окрутности

24. мај 2019.
Дуња Стојковић

Удружења за заштиту животиња ,,Левијатан“ и ,,Орца“, својим петицијама, предлажу различита решења
за измену благе казнене политике за злостављаче и убице животиња.

Снимак шестоминутног завијања до смрти, на коме секташ ,,Кефо Зоте“ кроз свирепо ритуелно
клање жртвује пса Блекија, уживо је пратило 66 чланова затворене групе на Фејсбуку. Након што су
до снимка дошле праве особе,које су га пласирале уз кривичну пријаву, министар унутрашњих послова
Небојша Стефановић је на свом твитер профиле написао да овај чин заслужује најстрожу казну.
Након три месеца од хапшења, убицу је стигла“најстрожа казна“. Марко Ђ. осуђен је на девет месеци
затвора, а његова девојка, која га је наводила на чин, осуђена је на седам месеци затвора.

Према Кривичном законику за злостављање и убијање животиња, могуће је изрећи новчану казну или
казну затвора до годину дана. Због повећаног броја пријављених злостављача животиња и
статиситке која показује да је случај убиства пса Блекија први у коме је изречена најстрожа казна,
удружења за заштиту животиња ,,Левијатан“ и ,,Орца “покренуле су иницијативе за измену овог закона. Петиције ових удружења покренуте су
засебно и суштина њихове разлике је у мери репресивности коју захтевају.  Удружење  ,,Орца“ тражи повећање затворске казне за злостављање
и убијање животиња са једне на три године, док ,,Левијатан“ сматра да би се проблем решио
повећањем затворске казне на шест година и формирањем посебног удружења МУП-а, илити полиције
за животиње (коју би чинили чланови њиховог удружења и коју би највећим делом финансирала
њихова фондација).

У Србији тренутна казна за злостављање и убијање животиња је новчана казна и казна затвора до једне
године. Према искуствима из праксе највећи број изречених санкција су новчане казне од неколико
хиљада динара и условне осуде. Судећи по научним истраживањима која кажу да је само један
корак од злостављања и убијања животиња, до злостављања и убијања човека, нема сумње да је
наша казнена политика, у најмању руку, блага.

Вилијам Хогарт уметник 18. века, у својој серији гравирања приказује природан прогрес окрутности, од злостављања животиња до криминалног живота, који кулминира у насиље над другим
човеком. Први ступањ у коме друштво занемарује окрутност детета води до четвртог ступња – окрутно дете
постаје окрутан човек. Злостављање животиња је семе из ког су проклијали најозбиљнији насилни
преступи. Већина насилника у породици, злостављача деце, педофила, силоватеља и серијских убица
злоставља или је у свом детињству посматрало злостављање животиња.  Када злостављање
животиња не бисмо посматрали као миниорни проблем, могли бисмо да утичемо и на превенцију
многих других насиља у друштву.

Прошлог месеца удружење ,,Левијатан“ поставило је снимак на коме је мајка пред својом
ћерком обесила златног ретривера. Придавање адекватног значаја статистичком податку који каже
да 88 посто родитеља који злостављају своју децу злостављају и животиње, у пракси би значило да је
тај снимак довољан повод органима надлежним за спречавање насиља у породици да преиспитају
услове у којима та девојчица живи. То би можда спасило будућност тог детета и будућност животиња
које могу постати њене жртве.

Да је казнена политика лоша видимо када постоји нелогичност између казне и природе насилног
понашања злочинца. Она настаје када се погрешно процени насилников чин и његова даља опасност
по друштво. Ако живот настаје из чина љубави, онда значи да чин његовог насилног прекидања у себи садржи
неку врсту мржње. У случајевима где човек убије човека из нехата, самоодбране, љубоморе,
освете, пословних разлога или новца, можемо да увидимо шта је убици био мотив или извор мржње.
Есенцију зла у човеку налазимо онда када човек злоставља или убије неког ко не може да буде
извор мржње. То су они који ни сами нису способни да мрзе – деца и животиње. Лав не лови газелу јер
је мрзи по расној основи. Мржња је, као емотивна категорија, резервисана само за несавршеног
човека. Имајући ово у виду, Жарко Лаушевић (кој је починио двоструко убиство из самоодбране)
је потенцијално мање опасан за друштво од секташа из Обреновца који убијају штенце. То што је
Лаушевић у затвору провео 4,5 године, а убица Блекија ће провести једну годину, показује
управо ту нелогичност.

Злостављачи над животињама које је најтеже санкционисати су они који су део самих државних
органа. Зоохигијена и азили су највећи непријатељи непрофитних организација за заштиту животиња.
Неки од тих некажњених случајева су и наредба ветеринарског инспектора у Лозници да се
еутаназира преко 100 паса (за које је доказано да су били здрави) као и случај истраживања
неколико локалних азила у којима услови не постоје, па се државно благо, које се на годишњем
нивоу (32 милиона динара) издваја за локалне азиле, тајно закопава у шахтама поред стотину
животињских лешева. Трагична је чињеница да су пси који су завршили у шахтама имали веће среће од
оних који су остали у азилу, принуђени да једу једни друге.

До увида у другу нелогичност долазимо упоређивањем ситуације на међународном нивоу. У
Норвешкој је 2014.године због пријављених 38 случајева злостављања животиња, уведена казна
до 3 године затвора. У Србији,и поред преко 1500 пријављених случајева (од 2016. године до
данас), казна је и даље три пута мања него у Норвешкој. Чињеница да се насиље над животињама
код нас појављује учесталије значи да ми треба да уложимо више напора у његово санкционисање и
кажњавање. На блажу ситуацију и сама реакција бива блажа, стога би на нашу тренутну свест о насиљу над
животињама ипак већи ефекат имала претња законом од 6, неголи од 3 године затвора.

Дуга ствар за коју се залаже ,,Левијатан“ је формирање полиције за животиње. Оваква
институционализација сама по себи води до аутоматског смањења броја насилника над животињама.
Већина становника у руралним деловима Србије, где се животиње најчешће злостављају, убијају или
чувају у нехуманим условима, не зна за ,,Левијатан“, али за плаву униформу би знали. Ово
одељење МУП-а би слало јасну поруку да се таквом насиљу озбиљно приступа и да оно неће проћи
некажњено. Са техничке стране ово идеја има за циљ убрзање поступка између пријава и
тужилаштва, јер ту најчешће и настају проблеми. Без освешћеног дела грађанства, које шаље већину
пријава и снимљених доказа насиља, не бисмо ни знали за размере које је овај проблем попримио.
Када би и они мање упућени очевици знали коме тачно да се обрате, знало би се за више случајева
које треба решавати.

На кој начин и колико придајемо значај првом ступњу окрутности, показује то како га
санкционишемо.