Бергман, „Јесења соната“, редитељ Јагош Марковић, Атеље 212

(Не)моћ праштања

Представа ,,Јесења соната” редитеља Јагоша Марковића рађена је према драмском

предлошку шведског филмског и позоришног аутора Ингмара Бергмана и његовог

истоименог филма из 1978. године. На суштинском антагонизму измедју љубави према

уметности и љубави према човеку, Бергман гради причу о човековим покушајима и

неуспесима да воли и опрости. Кроз речи, музику и додир, као различите начине на којима се људи повезују, приказује несрећни однос мајке, успешне пијанисткиње и занемарене

ћерке. Након седам година мајка одлази код своје ћерке која, негде измедју истине и

лажи, преплављена мржњом и оптужбама не успева да опрости небрижној мајци.

Представа Јагоша Марковића заснована на универзално значајном драмском

предлошку уз надахнуту глуму Татјане Бошковић, Бранке Шелић, Младена Андрејевића и

Јелене Петровић, дојмљиво анализира комплексност међуљудских односа. Прецизним

акцентовањем психолошких борби и фрустрирајућих односа, вешто користи надмоћ позоришта

у односу на филм да снажније уздрма душу и мисли.

Татјана Бошковић убедљиво оживљава лик Шарлоте, егоцентричне, неприступачне уметнице

која је због превеликих амбиција ускратила мајчинску љубав својим ћеркама. Снажним,

трауматичним извођењем, тик пред публику, Татјана успешно појачава емотивни набој

Шарлотиних унутрашњих монолога у којима се преплићу иронија, паника, бег од слабости и

осећаја кривице. Театрални крици Татјане Бошковић, иако могу да буду протумачени као

афектација, наглашавају природу Шарлотиног карактера који разара саму личност. Њена

ћерка Ева (Бранка Шелић), која брине о мужу, непрестано жали смрт свог четворогодишњег

сина, негује парализовану сестру и покушава да допре до нарцисиодне мајке, представља

мајчинску љубав насупрот Шарлоти, која има љубав само за музику. Бранка Шелић

веродостојно представља психолошки карактер свог лика, од њене уздржаности и

обазривости до ерупције потиснутих емоција у тренуцима када немилосрдно криви мајку за

свој, сестрин и очев живот.

Хелена, Шарлотина друга ћерка (Јелена Петровић), упркос парализованом телу, путем

гестова и гримасе исказује своју безусловну, истинску љубав и способност за

праштањем. Сталним присуством, у средишњем делу позорнице, добија се визуелан и

значајни ефектни приказ Хелене као психичког симбола и исхода Евиног и Шарлотиног

мучног односа. Други карактер способан за безусловну љубав, Евин муж Виктор, у игри

Младена Андрејевића складно приказује сталоженог и саосећајног свештеника,

суздржаног од сваког суда, а увек спремног да пружи подршку и ослонац.

Амбијент на сцени подсећа на мрачне првенце Бергманових филмских достигнућа.

Магла, сивило и звук ветра кореспондирају са хладним и дистанцираним односима медју

ликовима. Костими Марије Марковић ускалђени су са осећајем који је у лику

најдоминантнији. Црна одећа Еве која никад није осетила мајчину љубав и Виктора кој никад

није осетио Евину љубав, бела хаљина Хелене и раскошна црвена хаљина арогантне и

доминантне Шарлоте. Дугачки црни сто са удаљеним столицама, наглашава одсуство

физичких додира на сцени, као немоћ ликова да се приближе једно другоме. Сценографија и

избор музике Јагоша Марковића је подједнако успешно усклађена и са Викторевом

меланхоличношћу и са дугим и напетим Шарлотиним монолозима.

Од уводне сцене, у којој Виктор прича о Евином животу пре њиховог брака, кроз Евино

стално присећање на детињство, до паралелизма измедју почетне и завршне сцене,

Марковић акцентује нераскидиву везу измедју прошлости и садашњости, која чини скелет

самог дела. Шарлота, као и до сада, одлази својој каријери остављајући ћерке да свака на

свој начин вапе за њеном љубављу, Хелена немим криком, а Шарлота речима помирења у

писму које јој шаље.

Преиспитујући љубав кроз речи, додир и музику, опраштање кроз разумевање и прихватање,

самоспознавање кроз родитељство и одрастање, међуљудске односе кроз доминантне и

слабе карактере, представа „Јесења соната“ остаје непролазно савремена. Искусна

глумачка игра у лепом и симболично снажном амбијенту, успешно износи мрачнију и

драматичнију интерпретацију генијалне мелодраме непревазиђеног Ингмара Бергмана.