Само себи подносим рачуне

Ауторка: Марија Милићевић

Своју новинарску каријеру Сандра Мандић започела је радом у Економист магазину, а затим и у Информативној редакцији Радија Б92, и тада схватила да жели да се окрене друштвеним темама. Људска права и маргинализоване групе су за њу одувек биле приоритет, а кроз серијал “Мале велике приче” труди се да људима који се налазе на “периферији” друштвене моћи да простор да искажу своје животне приче и говоре о стварима са којима се свакодневно боре. За своје приче је награђивана неколико пута, а 2022. добила је и годишњу награду за толеранцију.
 
Добитница сте бројних признања, а у новембру сте добили и годишњу награду за толеранцију за
емисију „Глас људи без пензије“ за ТВ серијал Мале Велике Приче. Kолико Вам награде значе и да ли су Вам важне?
Јесу важне. То је још једна потврда да то што радим радим добро, да је корисно и да је препознато.
Са друге стране, награде буду додатни подстицај за још бољи рад, јер их доживљавам као да
морам још више да оправдам то поверење. Многе награде су биле студијска путовања и то је
драгоцено искуство које не можеш доживети као да си обичан туриста. Ишла сам у Лондон, Париз,
Стразбур, Чикаго, били су нам омогућени обиласци медијских кућа и других организација, разговори са разним стручњацима и таква искуства заиста немају цену. Утичу и на даљи рад, отварају ти сужене видике које добијемо у нашој Србији.

Ваш серијал „Мале велике приче“ на ТВ Инсајдер чине истраживачко-документарне емисије у
којима представљате проблеме маргинализованих група и „обичних“ људи. Шта Вас је инспирисало да се бавите овако важним друштвеним темама?
У питању су људи који су углавном „невидљиви“, а чине део нашег друштва. Њима је помоћ
најпотребнија, а доведени су у тешку ситуацију не својом грешком, него једном неосетљивошћу
друштва. Они који су слабији, другачији, гурнути су на маргине и препуштени да се сами сналазе.
Говорим о Ромима и Ромкињама, о особама са инвалидитетом, људима другачије сексуалне
оријентације, старима. Чини ми се да је највеће бреме на женама, које дају највећи допринос
заједници, али се то не цени и не препознаје. То је један велики апсурд. Говоримо заправо о једно великој неправди и некако имам потребу да ту неправду исправим, да на њу укажем, да је
разобличим. А моје занимање за теме које се тичу људских права открила сам давно, пре више од
20 година. У информативној редакцији Радија Б92 сам била на једном политичком догађају и
изгубила шест сати свог живота у Палати Федерације, чекајући да се заврше састанци иза затворених врата, како бих слушаоцима у живом укључењу пренела најважније информације. Ја нисам могла да запамтим више од 5, 6 реченица, јер у тим реченицама није било живота. Тада сам схватила да таква врста новинарства није за мене и окренула сам се друштвеним темама. Kада неко говори о себи, то се памти, јер он говори и телом, кроз паузе, уздахе, ћутањем.

Ваш серијал је једна од ретких телевизијских форми која се бави људским правима и где се може чути глас људи који немају битног утицаја на неке друштвене токове. Да ли сматрате да Ваше емисије могу довести до позитивних промена и указати на могућа решења?
Увек имам оптимизам. Инспирација ми је једна прича о човеку који је једну по једну корњачу
враћао у океан. Kада га је други питао, зашто то ради, зар не  види да неће спасити све, добио је
одговор – и овој једној значи. Тиме се руководим. Да и једна особа промени став након
одгледане емисије, мени значи. А уколико је промена још већа, тим боље. Сматрам да је увек
боље да се укаже на проблем, да се исприча нека прича, него да се ћути. Неке емисије су доводиле
до промена, а неке чекају боља времена.

Са каквим се изазовима суочавате док припремате Ваше емисије? Да ли је тешко доћи до људи о којима извештавате?
Изазова има увек, некада и када их уопште не очекујем. Али, тешим се речима, све сам урадила па ћу и ово. Потребно је то самоохрабрење, јер стрес некад уме да ме спутава, паралише. Некад су у питању краћи рокови него што бих ја волела, али у већини случајева је то немогућност да дођем до саговорника из неких надлежних институција, министарстава. Јако су затворени и углавном нису спремни да разговарамо о некој теми, зато што знају да ћемо причати о проблемима, па им вероватно то не прија. Нарочито када немају решења, а од њих се то очекује.

Kада бисте били у прилици да одаберете једну емисију из свог серијала на коју сте највише поносни, која би то била и зашто?
Немам емисију коју издвајам, иза сваке емисије стојим јер сам им се посветила колико год сам
тада била у могућности. Можда неке емисије више помињем, а то су, сад кад размислим, емисије о
одважним женама.

Kолико Вам је тешко да останете доследни себи и свом ставу?
Искрено, сада ми није тешко, након толико година искуства и рада. Са годинама то самопоуздање
у свој рад расте и потврда да сам на добром путу. Важно ми је да се осећам добро, да сама
себи, на првом месту, сносим рачуне. Доста сам самокритична и увек мислим да могу боље, а
сигурно је то оно што ме тера да померам своје границе. Али, отворена сам и за сугестије од
других, јер свака аргументована критика је добродошла, она ме само унапређује.
 
Поред награда које несумњиво говоре о Вашем успешном раду, шта бисте Ви издвојили као добре стране Вашег посла?
Док сам била млађа, хтела сам посао који ће бити увек занимљив, и да не буде класично радно
време. Нарочито су ме одбијали послови који би почињали рано ујутру. У тим првим годинама је мој радни дан почињао у подне, али је исто тако могао и да се заврши у поноћ. Волим што овај посао даје могућност честих путовања, разговора са различитим људима, буквално свуда. Новинарство и документаризам омогућавају да се сагледа стваран свет у коме живимо. Мислим да то многим другим професијама није могуће. Често имају свој затворени круг људи, устаљену путању од куће до посла и можда неку рутину. Такође, такав отворени приступ према људима утиче и на приватне сегменте живота, у позитивном смислу. Чини ти се да све можеш, па тако и поступаш.

Kоји су Ваши планови за рад у будућности?

Велики, јер од кад је кренула Инсајдер телевизија, могућности су неограничене. Проблем је што нема довољно времена да постигнем све што бих волела, а то је свакако више документарних филмова и емисија, разних формата. Нажалост, за наше друштво, прича људи који имају проблеме и који се боре са дискриминацијом, неправдом, има много. Али, планирам и неке нове садржаје, које би гледаоце подстакле на критичко размишљање.