Студентски радови

Родитељство је једина професија без претходне школе

17. децембар 2015.
Љубомир Доронтић

Родитељи често као васпитни метод користе батине, несвесни да такав метод оставља трајне последице на интегритет и развој детета.

Две трећине родитеља користи телесно кажњавање без свести да је једна врста насиља и да је свако насиље кажњиво законом. Или би бар требало да буде, показују резултати истраживања Мреже организација за децу Србије спроведени крајем 2012. године. О недостатку закона у Србији који би санкционисао сваку врсту насиља над дететом и казнио оне који то насиље врше, аио томе колико се овај проблем схвата озбиљно у нашем друштву, разговарали смо са Тамаром Лукшић-Орландић, заменицом Заштитника грађана и главном представницом за права детета у Србији.

Исход ситуације коју сте поменули на Конференцији за штампу када се иза суседних врата зграде чује како муж бије жену и децу (5 и 7 година) и комшија то пријави, био такав да човек једноставно није отворио врата када му је полиција покуцала и полиција је одустала. Ово је слика тренутног стања код нас када је реч о насиљу над децом. Зашто је то тако?

Ми каскамо у свему, па тако и у овоме. Биле су потребне године да се изборимо за права жена, а њима је било лакше. Оне се лакше групишу, деци је то теже, јер обично нису ни свесна својих права. Већина родитеља из немоћи посеже за батинањем, несвесна како другачије може да се избори са „непослушним“ дететом. Увек постављају чувено питање „Шта да радим кад убаци прст у штекер, осим да га лупим?“. Зато је неопходан свеобухватан закон који ће имати јасне казне за родитеље, јер кад је особа свесна да ће бити кажњена, она то, у највећем броју случајева, неће поновити. Као што жене сада када насилници сносе казну за насиље, све чешће пријављују насиље, тако ће бити случај и са децом, односно родитељима. До тада, полиција ће без законског ослонца, моћи само да куца.

Породични закон је једини закон који штити права деце, али он није довољан да санкционише овакав метод васпитања. Зашто?

Ту би, најпре, требало направити малу дистинкцију. Телесно кажњавање је забрањено у институцијама и ту можемо у потпуности да санкционишемо кажњавање. У породици не постоји могућност потпуне контроле, је не постоји закон са санкцијама који то изричито забрањује. Иако је свако обавезан по Породичном закону да пријави насиље, има јако мало притужби. Наравно, било је случајева комшије да пријаве насиље над децом и то се даље прослеђује Центру за социјални рад који има своје механизме и старатељска овлашћења да штити децу, чак и од самих родитеља, када је то потребно.

Двадесет три од 47 земаља чланица Савета Европе има закон који забрањује сваки вид физичког кажњавања деце, по чему је Србија другачија, па код нас тај процес толико траје?

Годину дана након што је Заштитник грађана изабран, 2008. године створен је сектор за права детета. Прва активност било је организовање расправе о тој теми и тада је Министарство рада и социјалне политике истакло да већ има припремљен текст и да ће то интегрисати у Породични закон. Такође, те године је Комитет за права детета упутио држави Србији препоруку да донесе свеобухватни закон о деци. Међутим, како су наша министарства расцепкана, некако смо имали утисак да они то неће урадити. Тако смо ми, као независна институција, која се посебно бави правима детета, писање закона преузели на себе. Преднацрт закона о деци, који смо припремили послат је на коментаре у Савет Европе где смо добили веома корисне сугестије и конкретне предлоге. Велики део посла смо обавили, али остаје једна трећина тих коментара експерата да се унесе у текст. Наравно, у том Преднацрту предвидели смо и забрану телесног кажњавања деце у свим срединама, па тиме иу породици
Главни проблем је што је група људи која ради на Преднацрту закона веома мали.

Колико Ви као представница права деце Србији у можете да утичете на убрзање тог процеса?

До краја године ћемо се организовати да то завршимо и онда послати радној групи, а затим и према Влади и Скупштини. Добра вест је да од новог сазива Скупштине постоји Одбор за права детета којим председава председник Скупштине и ми смо већ у два наврата сарађивали, што значи да ћемо сигурно имати подршку тог Одбора, а он ће се даље борити у Парламенту да се тај Закон изгласа.

Став грађана није јединствен по питању увођења забране о телесној казни деце. Шта мислите, који су узроци?

Код нас се мало прави дистинкција да ли је то насиље или није. Прво, сваки ударац је насиље. У правилнику које је донело Министарство просвете утврђени су нивои насиља и ту чупкање за косу представља први ниво насиља. Предрасуде су код нас још увек велике. Људи често кажу „Мене су тукли, па шта ми фали?“ Ја са оволико година, никад нисам доживела било какву врсту физичког насиља, нити сам своје дете тукла. Дакле, могуће је. Није лако, јер се деца која су добијала батине осећају кривима. Што је још горе, постоје професионалци који заговарају батине као добар метод васпитавања.

А која су, онда, могућа решења?

Треба едуковати све канале. У сарадњи са УНИЦЕФ-ом публикована је брошура за родитељство без батина. Од следеће недеље крећу радионице у школама широм Србије за децу, учитеље и родитеље. Ради се на ширењу позитивног родитељства и путем медија. Свака помоћ је корак напред. Родитељство је једина професија без претходне школе, а најважније је. Родитељи прво морају да схвате да погрешно јесте ударати дете. Када се уведе одговарајућа казна за сваки ударац, овакав вид васпитавања ће се знатно смањити. Зато је закон неопходно донети, јер се у Србији, оно што није законом забрањено, сматра дозвољеним.