Разговор са Душком Вучинић: „Евровизија и ја смо у међусобној љубави“

Иако је јавност углавном познаје као eвровизијског коментатора, улога Душке Вучинић је много значајнија и кад је реч о Евровизији и када је реч о самом РТС-у. Млађе генерације је можда не познају као новинара, водитеља или уредника, али она је двадесет година била пред камерама. Тренутно је шеф Службе за односе са јавношћу и корпоративни имиџ РТС-а, у склопу којег је оформила тим, који данас броји много људи и неколико сектора.

Када се код Вас јавила жеља да се бавите новинарством?

– Имала сам осамнаест, деветнаест година када сам схватила да ми се то свиђа и да бих волела тиме да се бавим. Прво сам уписала оријенталистику на Филолошком факултету и две-три године сам доста успешно то радила. Али онда сам схватила да заправо не желим да будем преводилац, нити да се бавим језицима. За језике увек имаш времена, учиш их и знам их доста. Онда сам се пребацила на Факултет политичких наука.

Старије генерације Вас памте као водитељку Трећег канала, где сте и започели професионалну каријеру. Како је дошло до тога да се тамо запослите?

– Ја сам имала срећу да је у тренутку када се рађала моја љубав према новинарству, отворен Трећи канал. Враћајући се кући пролазила сам поред Таковске и срела сам другарицу, која ми је рекла да се ту запослила неколико дана раније и рекла ми је: „Е мала, ти би била баш супер за телевизију! Требају нам тако млади, весели, брбљиви, паметни…“ И одвела ме је код тадашњег главног и одговорног уредника и тако сам почела да радим на телевизији.

Да ли сте завршили факултет кад сте се запослили?

– Ја сам пре почела са радом. Све је то ишло паралелно. Мени је било супер, јер сам мислила у том тренутку да је цео свет мој; ја радим на телевизији! Ал’ ти си тад имао само први и други програм, а трећи је био нешто потпуно ново на тржишту. И ми, колико нас је било мало, смо били препознатљиви, а знаш кад имаш деветнаест, двадест, двадест и једну годину, па ти је то у том тренутку нешто битно, ал’ сад видиш колико није. Али на факултету није било разумевања, заправо било је доста неразумевања и било је доста оних који су критиковали нас, који смо већ радили, поготово на телевизији. Тако да не волим да се сећам тог периода, јер сам имала доста проблема.

Након паузе од дванаест година, тадашња држава Србија и Црна Гора добија прилику да дебитује на Евровизији под тим именом. Како је дошло до тога да постанете део те eвровизијске делегације 2004. године?

– Случајно, због знања неколико језика, због искуства у таквој професији, због, да тако кажем, сналажљивости. Била сам позвана те године, кад смо се после дванаест година вратили…Случајно, буквално ме срећа погледала! Јако ми је било стало да то буде како треба. Много сам радила на себи тада и остала сам ту. Касније сам прешла на РТС и покојни Александар Тијанић ми је у једном тренутку рекао: „Ти ћеш да ми водиш службу“, која практично до тада није постојала. Постојало је нешто што се зове Прес служба. И ја сам тако добила да направим нешто ново овде и да оформим један тим, који се сад већ састоји из неколико сектора. И онда се то све развијало и развијало и само сам једну ствар задржала, а то је та Евровизија. Јер мислим да је она на неки начин обележила моју каријеру, а негде бих рекла и да људи ту Евовизију везују за мене.Тако да смо у међусобној љубави Евровизија и ја.

Како памтите ту прву Евровизију у Истанбулу?

– То је било феноменално, свима нам је био први пут! Сви смо били с једне стране узбуђени, са друге стране уплашени, а са треће стране, ти представљаш једну земљу! Мислим да ми је то, ево колико година то радим, једна од најлепших Евровизија до сада. Мада би многи рекли да то треба да буде Хелсинки и победа, али није из много разлога. Тако да се те истанбулске Евровизије заиста сећам.

Када је реч о Евровизији, врхунац је свакако победа Марије Шерифовић у Хелсинкију. Како сте се осећали у том тренутку и да ли сте веровали у победу?

– Осећало се негде дан, два, три пред то финале да може нешто да се деси. Али просто немате тај осећај да ће баш вама то да се деси, у том тренутку, баш на том месту. Било је и лепо, и на крају, тужно. То је феноменалан осећај, то је такво узбуђење, јер ви сте допринели у многоме да се то деси. Наравно, пре свега Граја као композитор, Маре и Марија, девојке, али један тим је то гурао и радио месецима. Све је то било божанствено, а онда смо ми имали неких проблема са њеним тадашњим менаџером, који је њу одвојио од РТС-а. Ми смо једина земља која није прославила тамо победу. Ми смо се спаковали и буквално у пола ноћи сели на авион и вратили се.

Шта мислите о причама да победа Србије има политичку позадину?

– Има тога. Ја мислим да ту има свега. И све време размишљам како се то изманипулише. Несумњиво је да је та песма била квалитетна, несумњиво је да је од почетка била фаворит, али исто тако је и Жељко био фаворит. Желим да верујем да је ово чиста манифестација, да нема задњих мисли и да увек победи најбољи.

Следеће годинe Евровизија је одржана у Београду, где сте имали улогу портпарола. Тада сте изјавли да је целу ту организацију покренуло пет жена са РТС-а. Да ли сте и Ви били међу њима?

– Наравно. Ја сам била међу њима и била сам задужена за једно 50, 60 одсто целе организације. То је био „пионирски“ посао, то се није радило овде. Ми смо га радили у тренутку када није било разумевања за Србију у Европи и свету. Мени су стизала чудна питања, типа „Jе л’ треба да носиимо сендвиче?“, „Jе л’ имате струју?“. И дефинитивно је та Евровизија највећи и најобимнији посао који сам у животу радила.

Са Евровизијом сте имали прилику да посетите многе земље, међу којима су и оне које на први поглед не делују толико туристички атрактивно. Постоје ли државе које су Вас позитивно изненадиле?

– Радила сам и Дечју песму Евровизије и када је требало да идем у Минск, мислила сам: „Где ћу у Минск, у Белорусију?!“, али то је један од најлепших градова, потпуно је фасцинантан. Онда и Хелсинки: „Да ли би ме неко у животу натерао да одем тамо?!’“. Фасцинирана сам и Бакуом. Има толико градова, где се никад не бих сетила да одем, ал’ у ствари су много лепи.

Шта Ваше радно место захтева од Вас и колико се суштнски разликује од класичног новинарства?

– Много. Много одговорности, много времена проведеног на послу, много времена проведено на мејловима, телефонима и кад нисам на послу. Значи, буквално двадесет и четири сата. Јер и ка споља и ка унутра ја циркулишем разним информацијама. Огромна је одговорност, јер ако је један зарез погрешан, није добро.

У редовном сте контакту и додиру са колегама из европских медија. Како бисте описали наш Јавни сервис у односу на остале европске телевизије?

– Ми смо један од ретких Јавних сервиса који успева да буде доминантан у односу на комерцијалне и специјализоване канале и јако смо поносни на то. Ми смо у региону телевизија и кућа која служи као пример другима. Не желим да будем скромна када је у питању ова кућа. Јавни сервиси губе примат у односу на комерцијалне телевизије и то у земљама где има много мање комерцијалних телевизија него овде. Данас је триста четрдесет и пет дана како је Први програм РТС-а најгледанији и тако годинама уназад. А то је случај само у појединим европским земљама.