Прстен од црвеног злата

Ауторка: Нина ЈЕВГЕНИЈЕВИЋ

Никада пролеће у Трешњевици није толико каснило или се Јамездину Митровићу бар тако чинило. Већ трећу годину, каже, долази из околине Врања у ово ариљско село да као помоћни радник помаже у засадима малине и овакву хладноћу не памти. А у Трешњевици се по ливадама и пропланцима просули редови садница и по овом кишном априлском дану више изгледају као пропали засади неког немарног домаћина, него као најважнија пољопривредна култура и извозни производ западне Србије.

Мирис мокре траве и лишћа на неки чудан начин смирује и опушта, а уз гласове сељана који ођекују у даљини, Јамездин прича: “Сад све изгледа тамно и сиво, али да видиш када ускоро озелени па процвета, па у јулу крену црвени плодови… Нема лепшег призора у природу… осим можда мора.“

maline 123Велики део српске малине се произведе управо овде, у ариљском крају. Исто тако велики део од 200 милиона евра вредног извоза сваке године долази са ових пољана, али ове године можда неће имати ко да их бере. “Црвено злато”, како се често назива, тражи много вештих, брзих и нежних руку када зри, а сваке године их све више недостаје. Берачи се све више доводе из удаљенијих крајева, из источне и јужне Србије, из Босне и Херцеговине.

“Kао да нема више људи”, каже Kрсман Илинчић док гледа свој засад. “Две и по хиљаде по дану дајем и три оброка. И смештај. Опет нема ко. Сад још корона, неки се плаше, неки ће бити болесни, и ето… Не може се, али се некако мора, видећемо.” Са околних брда модри облаци полако прилазе селу, а грмљавина се чини све ближом. Kрсман говори радницима да полако купе алат и прибор и да крећу према кући. Ако “украду” још мало дневног светла, каже, вратиће се опет. Сељаку и раднику дан је увек кратак.

Посао који није лак

maline 1547Лавеж сеоских паса на тренутак поремети тишину, а прве противградне ракете проломише се небом. „Ничег се сељак не плаши као града“, додаје Јамездин. Овог пута небо их је поштедело, кратка пролећна киша убрзо престаде и Kрсман и његови радници наставише са обрезивањем и подвезивањем мокрих садница. Оштри звуци маказа за калемљење заменише добовање кишних капи.

“Видиш, не знам да ли ће берача ове године бити довољно, али није то лак посао”, настави Јамездин. “Устаје се око 5 ујутру, да се избегну највеће врућине и да се стигне све обрати. Стојиш цео дан на највећем сунцу и радиш једно те исто, малину по малину слажеш у гајбицу. Мораш и брзо и нежно, да се не згњечи. Па онда прво поцрвениш, па изгориш, па поцрниш…А руке после неколико дана изгребеш до рамена, као да си се са мачорима играо.”

Истине у тој причи свакако има. Због великих врућина и боравка на сунцу, брање малина није ни приближно безазлен посао као што можда изгледа. Али већ одавно се води рачуна да берачи носе шешире, користе креме са заштитним фактором, уносе довољне количине течности.

Свако има жељу

За два до три месеца оживеће ариљска брда и пропланци од стотина берача. Доћи ће из свих крајева Србије у потрази за зарадом која ће помоћи да се остваре неки мали снови. Неки заљубљени пар ће зарадити довољно да отпутује тамо где је одувек желео, неко ће бити задовољан новим патикама, неко са новим телефоном, неко ће једноставно са тим новцем лакше живети. А Јамездин Митровић из околине Врања има друге жеље: “Да ти кажем право, хоћу да се женим. Имам девојку, што је волим ја, али немам паре прстен да јој купим. Леп и скуп хоћу да буде. Зато сам и дошао раније код газда Kрсмана, да више зарадим”, искрено ће Јамездин.

Ускоро ће мрак покрити успавану Трешњевицу и ариљски крај. Kрсман и Јамездин ће уз вечеру планирати наредни дан, а малине ће чекати лето и неке вредне руке.
Лаку ноћ, берачи. Где год да сте.