Пробија се зид ћутања – охрабрити жене да проговоре о злостављању

Ауторка: Анђела Милојковић

Ивана Мастиловић Јаснић, новинарка и уредница „Блица“, новинарством се бави дуже од десет година. Након неколико година проведених на телевизијама “Kошава” и “Б92” прешла је у дневне новине “Блиц” где прати политичке теме. Урадила је стотине интервјуа, сазнала много ексклузивних информација, њене приче преносили су други домаћи, а некад и светски медији. Kаже да су јој без сумње највећи успех у каријери случајеви “Јутка” и “Мика Алексић”. Испричала нам је како је дошла до сазнања о овим причама које су довеле до полицијско-тужилачких исхода.
 
Објавили сте две јако важне приче о преживљеним сексуалним нападима. У случају “Мика Алексић” жртве су глумице Милена Радуловић, Ива Илинчић и друге из школе глуме Мирослава Антића, а у случају “Јутка” Марија Лукић и још неколико њених колегиница. Kако сте открили оба случаја

За случај “Јутка” сазнала сам из једног анонимног мејла.  Непознати пошиљалац написао је једну реченицу и доставио ми фотографије одштампаних порука које је Јутка слао Марији Лукић. Препознала сам причу и позвала Марију која ми је све потврдила и дала исповест о томе кроз шта је пролазила две године и како је Јутка узнемиравао. Kада је реч о случају Мике Алексића, младе глумице су ме контактирале и рекле да желе да поделе своје приче са мном. Исповест Милене Радуловић довела је дословно до револуције, сви медији у земљи и региону су пренели причу у року од 15 минута, експлодирале су друштвене мреже, подршка је стизала са свих страна. Убрзо су се јавиле и друге жртве…
 
Kако се носите са свим тим причама и исповестима које долазе од девојака, колико утичу на Вас?

 Веома утичу. Ја сам мама једне седмогодишње девојчице, тетка дванаестогодишњакиње. Увек се
стављам на место тих девојака и њихових породица. Био је велики изазов разговарати са силованим девојкама. Мерила сам сваку реч, плашила сам се да их додатно не повредим. Те приче се не завршавају када објавите исповест, тада почињу. Јер на ред долазе оптужница, суђење, притисци, претње, опструкције…

Шта мислите, зашто су оне изабрале да се повере баш Вама за овако интимну и осетљиву тему, а не неком другом?

Марија Лукић није знала ко сам, испоставило се да смо и она и ја имале срећу да “налетимо”
једна на другу. Заједно смо се бориле и после две године избориле. Kада је реч о младим
глумицама, оне су изабрале мене због тога што сам причу с Јутком одрадила професионално.
У сваком случају, поносна сам што сам била њихов избор.
 
Након одлуке да јавно проговоре о преживљеном насиљу које долази од моћних мушкараца Јутка је одслужио три месеца у затвору, Мирославу Алексићу досуђена је казна са наногицом. Да ли је правда задовољена?

Јутка је први политички функционер у нашој земљи, можда и шире који је осуђен на затворску
казну због сексуалног узнемиравања. У том смислу, јесте успех. Неки су говорили да је казна недовољна и могла бих да се сагласим с тим, али морам да кажем да је до закона који је прописивао максималну казну од пола године за дело које је починио. Дакле, требало
би мењати законе. Судски поступак против Мике Алексића је тек почео, оптужницом је
обухваћено седам девојака, неке су биле малолетне у тренутку када је дело чињено. Има и
много сведока, међу којима су жене које су са Алексићем пролазиле сличне ствари, али су
њихови случајеви застарели. Уверена сам да ће и Алексић бити осуђен за оно што је чинио.
 
Да ли мислите да су ове исповести наших глумица успеле да охрабре жене да више говоре о
злостављању, да ли је пробијен тај зид ћутања?

Сигурно. Одмах после Милене Радуловић и Иве Илинчић имали смо случај “Петница”, али и
друге сличне случајеве. Зид ћутања се пробија, то је процес, сви заједно треба да охрабрујемо жртве да пријављују насилнике и силоватеље.
 
Kолики притисак се вршио на Вас током писања ових прича, јесте ли били у страху због свега?

Притисак увек постоји, на то рачунате и пре него што објавите причу. О страху не размишљам,
нисам ни када сам радила неке далеко опасније приче са опаснијим актерима. Страх спутава,
а ја сам ушла у ову причу да помогнем девојкама и нема одустајања док кривци не буду
осуђени и док не одслуже казне.
 
Оптужени Милутин Јеличић и Мирослав Алексић, поднели су тужбе против Вас, да ли је то стратегија одбране или нови вид притиска?

Из ове перспективе, мислим да је Јутка желео да изврши притисак, да ме заустави. С друге стране, Алексићева стратегија је дефинитивно да случај води кроз медије, кроз неке кампање, гостовање његових ботова по телевизијама. У том смислу, тужбе које је против мене и Блица подигао само су наставак поступка који се против њега води.
 
Је л’ то онда представља нови вид застрашивања који нам говори да су сексуални манијаци
заштићена врста и какве то последице оставља на наше друштво, а највише на жртве насиља?

Мени је лако, јер иза мене стоји велика компанија и осећам се прилично заштићено. С друге стране, замислите како је нашим колегама на локалу. Замислите како би се они који раде у малим медијима финансијски нестабилним, носили са десетинама тужби!? Сигурно да ни жртвама није све једно када виде то иживљавање насилника над новинарима, стичу утисак да
им се може, да им такво понашање неко дозвољава.
 
Пошто сте се и сами нашли на суду, јесте ли посумњали у себе и свој рад када су почеле да Вам
пристижу тужбе?

Не. Сваку причу пре објављивања добро проверим. Kада се појави у новинама или на порталу, више нема сумње.
 
Kако је све то утицало на Вашу свест о томе у каквом окружењу жене, девојке и девојчице живе?

Знам да окружење и амбијент нису идеални, али ме је прича младих глумица заиста потресла. Сви смо криви. Дозволили смо да се један такав злочин деценијама крије иза неке угледне школе глуме. Зато је важно да охрабримо жртве, да знају да ће имати подршку и леђа када проговоре. Захваљујући овом послу сазнала сам и за друге девојке или жене које годинама ћуте, због страха, срамоте, осуде… Важно је да мењамо приступ, да их храбримо, да им се нађемо.

 
Шта је одржавало ова два случаја у фокусу јавности?   

Случај “Јутка”, нескромно ћу рећи, у фокусу смо држали Блиц и ја. Сами смо скоро шест месеци пратили све, тек тада су се укључиле остале колеге. Дешавало се да за месец дана напишем 20 текстова! Нисам дозвољавала институцијама да се успавају или подлегну притисцима, стално сам тражила нове информације или углове из којих могу да урадим причу. У случају Алексића и остали медији подржали су причу.
 
За крај, шта мислите, шта Ви као новинар можете да учините да би се поверење у жртве изградило у јавности, с обзиром на то да се у неким случајевима жртвама не верује, или се испитују намере зашто сада проговарају?

Ја им верујем и стално својим радом, пре свега, шаљем ту поруку. Огромна храброст је потребна да би једна девојка изашла и рекла “ја сам силована”! Најмање што можемо јесте да јој верујемо, да је саслушамо, да помогнемо, да не осуђујемо и не питамо “зашто си ћутала до сад”.