Јануарски испитни рок је у пуном јеку, a празнично расположење и даље не јењава. Ходници подземне железничке станице су препуни ужурбаних путника који заокупљени сопственим мислима, не примећују ништа око себе. С времена на време се подземна испразни, а онда наилази нови воз који са собом доноси нова безизражајна лица. У тренутку када се гужва рашчисти, на левој страни степеништа може се спазити група младих брејкденсера који уз звуке мобилног телефона увежбавају кореографију. Помало неуредан и забачен кафић „Вуков споменик“ је место где путници испијају кафу, како би прекратили време до доласка воза. Неколико залуталих младића свратило је на пиво након одигране партије Кантера или Доте у играоници која се налази поред.
У ћошку за великим столом окупљена је гомила студената, а поред њих се налазе старе кутије и картони. Зоки је одложио своју робу док решава задатке. На себи има испрани најк дукс и старе ермакс патике, тренерка му је поцепана на више места. Испред њега је, поред гомиле кригли и флашица од кока-коле, хрпа папира и једна прастара књига са математичким формулама. Удубљен је у задатак из механике флуида. Решава га невероватном брзином, са тек понеком паузом како би отпио гутљај чаја, зевнуо или се мало протегао. Студенти чекају да заврши задатак, а затим хартију додају другу. Поред њих младић фотографише већ исписане папире и шаље фотографије ММС-ом друговима који управо полажу испит.
За суседним столом још два студента чекају да се договооре са Зокијем. Пазе да неко не улети пре њих, јер је у току испитног рока права помама за овим чудним становником подземне станице.
Име му је Зоран Топаловић, а зову га „Киза клошар“ или „Зоки геније“ и познат је међу студентима Машинског и Технолошког факултета. О њему круже различите приче. Говоре да живи у парку код Вука, да га је напустила жена и да је полудео након завршетка Математичког факултета. Оно што је сигурно је да је Зоки спас за многе када су испити у питању.
Студенти о Зокију имају само речи хвале. Контактирају га преко мобилног телефона, који му је поклонио један од „ученика“ након положеног испита. Једина замерка коју су навели је да лако заборавља договоре и да, понекад, морају обићи све оближње паркове како би га нашли.
Нико није сигуран где овај „надрипрофесор“ борави, да ли уопште има дом и како тачно живи. Али, и поред тога што одаје утисак нерационалног бескућника, у математици никада није омашио.
Зокија знају га већ генерацијама, многима је завршио бројне испите, колоквијуме, држао часове из различитих области. Тврде да је бољи од већине приватних професора, а оно што студенте највише привлачи јесте цена. Зоки приватан час који траје два сата наплаћује свега двеста динара, а урађен испит триста. Каже да у току испитне недеље ради и по осам сати дневно и да је задовољан зарадом. Са осмехом препричава како је један дан зарадио чак 1500 динара, када га је група младића частила.
Овај онижи човек, пунијег стаса, неуредне косе због различитих књига, картона и кеса које носи са собом, изгледа као скитница. Завршио је Математички факултет, смер физика, а каже да је одувек желео да буде професор, али је у струци радио само шест месеци. Тврди да је то због тога што наш систем образовања не ваља и производи само осредњост. Каже да су га због „лоше“ методологије отпустили из школе. Попут сваког математичара добро памти бројке, иако понекад заборавља где је у разговору стао, наводи сваки датум када је и шта радио.
Зокијеве плаве, безизражајне очи су загледане негде у даљину, због чега му поглед делује замагљено. Ипак на уснама има вечити осмех, посебно када прича о својим „ученицима“. Са приватним часовима Зоки је почео још када је студирао, 1977. године. Тада је помагао средњошколцима, али и колегама са факултета. Држао је часове из математике, физике, механике, а данас ради испите из чак тринаест предмета на Машинском факултету. Ретко му се дешавало да не зна да уради задатке, а некад ради и више испита одједном.
Зоки каже да са студентима никада нема проблема. Налазе га по препорукама, а број телефона се преноси генерацијски. Поред новца на најразличитије начине му плаћају. Пиво или сок у продавници, ђеврек у оближњој пекари, па чак и дукс и панталоне које носи је добио од студената којима је држао часове.
Након завршених задатака за испит, у истом кафићу, има заказан час са студентом Саобраћајног факултета. У том забаченом кафићу га једино још примају, због картона и кутија које носи са собом. Лети је, како каже лакше, јер тада задатке ради у једном од оближњих паркова , на некој од слободних клупа.
