Андреа Лекић- међу најбољих пет

Рукомет је почела да игра 2000. године у ОРК Београду, а данас је капитен женске репрезентације Србије. Након четири године у словеначком Криму одлучује да потпише уговор са вишеструким мађарским шампионом, Ђером. Почетком ове године Светска рукометна федерација (ИХФ) номиновала ју је за најбољу рукометашицу света у 2011. години. Андреа Лекић говори о томе шта за њу номинација представља и шта очекује од Светског првенства 2013. године.

Као професионални играч током живота морала си да се уздржиш од много тога, да ли те је то икада натерало да поклекнеш и помислиш на одустајање од рукомета?

Као и многим спортистима и дан данас се постоји безброј ситуација на које ми спортисти „немамо права“. На то сам се навикла од малих ногу и никада нисам помислила на одустајање. Било ми је тешко небројено пута што нисам могла да присуствујем рођенданима, прославама, али моје мишљење је увек постоји нека врста компеназације за те неодласке.

Номинована си за најбољу рукометашицу света, поред Алисон Пино, Андрее Пенезић, Хајди Локе и Катрин Лунде Харалдсен. Да ли си очекивала овакво признање и како је то утицало на тебе?

То је велика част за мене. Нисам, јер је познато да ИХФ сврстава у избор играчице које имају запажене резултате са репрезентацијама. Овога пута су направили преседан и самим тим, за мене је успех већи. Част је наћи се у таквом друштву и то за мене представља велики подстрек али и обавезу да оправдавам овакву номинацију.

Постала си капитен репрезентације као веома млад играч, да ли је то била отежавајућа околност?

Није отежавајућа околност, јер бити капитен је велика част али и обавеза. То подразумева да из утакмице у утакмицу будеш ослонац и предводник репрезентације. За мене је то још важније јер су ми играчице из репрезентације указале поверење и изгласале ме за капитена.

О својим професионалним успесима редовно обавештаваш фанове преко блога, и осталих социјалних мрежа. Колико је битан тај свакодневни однос са обожаваоцима?

Трудим се да покажем мало другачију страну спорта. Шта је оно чиме се ми спортисти бавимо када нисмо на терену, на који начин размишљамо и који су нам приоритети сем спорта. Покушавам да будем у сталном контакту, јер сматрам да обожаваоци то заслужују, јер на крају крајева да није публике, навијача, ништа не би било тако занимљиво.

Како оцењујеш успех наших рукометаша на Европском првенству?

Као и цела Србија дивим се њиховом резултату. Свака им част. Показали су завидан ниво жеље, борбености и односа према дресу репрезентације. Била сам у прилици да гледам полуфинале и финале, па је радост била већа.

Шта очекујеш од Светског првенства 2013.?

Мушкарци су поставили стандарде и сада сви од нас очекују велики резултат. Желим то више од свега, али ће, свакако, бити тешко, јер годинама немамо запажен резултат. Једини и прави путоказ је велика борбеност која сигурно неће изостати. Играње таквог првенства пред нашом публиком је остварење наших жеља.

Који су основни недостаци женског рукомета у Србији?

Услови и стручан рад са децом су највећи недостаци рукомета у Србији. Више је талената излазило из наше школе у прошлости , него што је то случај сада. Надам се да ће ово мушко, а онда и наше Светско првенство 2013., подићи рукомет у Србији на много виши ниво.