Студентски радови

Празне тезге између нас и ротквица гратис

27. април 2021.
Журналист

Aуторка: Катарина ВОЈНОВИЋ

Тмуран априлски дан, кад се чини да је свет исцрпљенији вирусом него икад. Неколико успорених, у тамне боје умотаних људи пролази Сателитском пијацом у Новом Саду, повијених леђа и спуштених глава. Док се вуку кроз празне тезге, не застају да попричају ни са ким. Пролази међу тезгама личе на замрачене ходнике. Чује се лагано добовање кише, кратки разговори и по које пригушено ,,Изволите?“ Са надстрешница капље киша на мокри сиви бетон.

pijaca tezga jaja,,Ништа од јутрос нисам продала.“ каже старија жена косе умотане у мараму и смежуране коже, седећи иза редова воћа, поврћа и колача. ,,Сваки дан све горе… све лошије и лошије.“ Тезга јој је издвојена из центра скучене новосадске пијаце, прекривена дрвеним кутијама пуним нетакнутих мандарина, јабука и крушака. Бака седи и чека сама, упркос хладноћи и киши, надајући се да ће се овог дана неко можда и појавити. ,,Шта ћу ја, пензије немам, деда мало пензије има… и шта сад?“

Никад није било овако

Уобичајено шаренило и жамор пијаце изостаје. Долази пролеће, са њим поврће и воће, али хоће ли извести и људе на пијаце? Сателитска пијаца је најмања у Новом Саду, окружена оронулим, ишараним зградама. Ипак је чешто била пуна ужурбаних људи чије су се руке шарениле од пластичних кеса различитих боја. Они би застајали на свакој тезги, причали са продавцима и замишљено посматрали широку понуду свакојаких намирница и производа. Данас, ипак, тих људи нема, а пијаца као да се налази у напуштеном граду. Свега неколико купаца лица скривених иза маски шета пијацом упркос ситној киши, али ипак, нико се не задржава.

Продавци су свакако ту где увек и јесу. Барем неки део њих. Гајбе пуне зелених, жутих и црвених јабука, везице ротквица и младог лука, чоколаде, козметика и картони пуни крупних јаја – неке тезге су и даље пуне. Људи иза њих се смешкају, нуде, понекад изговоре и по коју реч пролазницима. Не чује се жамор разговора, али продавци с времена на време и размене пар реченица. Увек су очи трговца биле уперене у потенцијалног купца, сад се чине само мало гладније него раније. Средовечан продавац свежег зеленог поврћа светлих очију и ведрог израза лица наслања се на суседну празну тезгу пушећи цигарету.

rotkvice,,Тако је од прошле године. Више има нас продаваца него купаца на пијаци.“, коментарише, осврћући се по полупразној пијаци. ,,Ја сам на овој тезги од ’87. године. Познајем четири генерације људи овде. Свашта се овде од тад дешавало… и да вам кажем, никад није било овако.“

Један му човек прилази са друге стране тезге и плаћа 40 динара за везицу свежих ротквица. Продавац светлих очију му пакује и другу везицу ,,за џабе“.
,,Досадно је, монотоно… долазе људи, али се не задржавају. А ми живимо од овога. Режије иду, дам 50 000 месечно за пијацу…“

Чекамо да прође

Пијаце су ретка места на којима се и даље одвија непосредан контакт човека и човека, погледи у очи и случајни додири рукама, док кеса пуна поврћа или папирне новчанице прелазе из руке у руку. Kупци и продавци се међусобно препознају, неки се једни другима и обрадују. Цене се спуштају разговором, а сваки дан понеко дете изађе са пијаце држећи у руци поклоњену чоколаду или бомбону. У паузама продавци се налазе међу тезгама да проразговарају уз кафу и цигару.

Данас се, ипак, пакују већ око један поподне, са по 1000 динара у џепу и недирнутом робом. У посткорона времену, довољан је један кишан априлски дан, или мали пад температуре да људе задржи далеко од улица. Или да пошаље запослене ЈKП Тржница раније кући. Али знају да ће сутра ујутру поново устати и доћи на своје тезге. Знају да се неће много тога изменити. Био сунчан дан или облачан, било топло или хладно, зарада ће им бити три пута мања, а атмосфера на послу исто толико мрачнија.

Офарбаће пусте редове тамнозелених површина својим производима, седеће сами и очи ће им засијати на сваког пролазника с којим им се поглед сусретне, па ће се паковати и одлазити кући, говорећи себи да ће и ово једном проћи. А шта друго да раде?