ПОТРЕБНА НАМ ЈЕ РЕВОЛУЦИЈА

Име Кокана Младеновића ове године је пунило новинске ступце. Због неслагања са делом глумачког ансамбла, он је био свакако један од позоришних управника који је уздрмао културну јавност престонице. Након вишемесечног спора са глумцима, некада први човек Атељеа 212, поднео је оставку на место управника. Подсећамо на то о чему је говорио у интервјуу за Журналист у протеклој години, сада већ бивши руководилац једног од најпосећенијих београдских позоришта.

Позоришта су у 2012. добила умањене буџете. Колико тачно новца добија Атеље 212?

Сва београдска позоришта, па и Атеље 212 добила су буџет који искључује прављење нових представа. Финансије се мењају из дана у дан. Нигде нећете чути да ове године нема премијера, али када погледате буџете, теоријски је немогуће са тим направити представу. Однос према култури коју наша власт има, показује тотално одсуство свести о значају културе. Из године у годину су буџети за културу све мањи, из године у годину Србија све примитивнија, све заосталија, све агресивнија. Ми више нисмо народ који је дао Црњанског, Андрића, Исидору Секулић. Ми смо један примитивни, заостали, агресивни народ. Недавно, професорка Неда Тодоровић је објавила истраживање у коме је први пут откада се мери генерација деце по свим параметрима необрзованија, некултурнија, заосталија у односу на генерације родитеља у Србији. Да је нека нормалнија земља мислим да би то био позив на узбуну, то је тема за ванредно заседање Парламента.

До сада Атеље 212 је добијао од града Београда милион динара, а позориште је само “стварало“ три и по милиона. Постоје ли ситуације када је немогуће обезбедити тај новац и шта онда?

Тај новац мора да се “направи” да би позориште преживело, он иде на одржавање зграде, иде на хонорарне сараднике, на ансамбле који играју представе… Наравно да је тешко, парадоксално је, Атеље 212 у сезони која је за нама направио рекордне резултате у историји овог позоришта на тему броја фестивала, броја фестивалских награда, броја гледалаца, броја представа, зараде на благајни. Ми смо једино позориште које у укупним финансијама на годишњем нивоу партиципира са преко четрдесет процената сопствених прихода и сопствене зараде. Са свим тим рекордима из протекле године, ми смо у позицијии да стално нешто немамо. Систем власти је такав да дестимулише озбиљан рад и да дестимулише да сами зарађујете. Потпуно исти третман имају позоришта која имају изузетно успешне резултате и позоришта која немају ама баш никакве резултате.

Изјавили сте да Градски секретаријат за културу града својом бирократском ураниловком не разликује успешна од неуспешних позоришта. Која су успешна позоришта у Београду и по ком критеријуму их разврставате?

Врло је лако направити пресек театара који имају успех и оних који немају. То је пре свега број новоизведених представа, однос јавности према њима, однос публике према њима. И оно што је у стручним параметрима битно, то је број фестивала и фестивалских награда, како у земљи тако и у региону и иностранству, шире гледано. Ми смо у свему томе потукли рекорде ове куће, чак у броју фестивалских награда смо учетворостручили тај број. Наше представе Отац на службеном путу, Глембајеви, Пазарни дан, добијале су мноштво награда током протекле сезоне. То све у односу на бирократску уравниловку, то у квотама, проценама, коефицијентима… судбини једног позоришта не значи апсолутно баш ништа. Нити се види у буџету, нити смо ми као можда једно од најуспешнијих позоришта у региону на било који начин аболирани од те финансијске сече, нити смо повлашћени. Власти је важно да позоришта преживљавају, њима је важно да запослени у позоришту примају какве-такве плате. Све остало им није важно. Ми смо нежељена деца из туђег брака. Неко нас је наследио и не зна шта ће са нама. Не воли нас, није заинтересован. А има обавезу да нас храни и облачи док не види шта ће са нама.

Уколико је таква ситуација, због чега се не чује глас уметника? Зашто се еснаф не побуни?

Оно на шта ова власт сигурно рачуна, то је неорганизованост, кукавичлук, па и негде суштинска незаинтересованост позоришног света или културних радника који немају ту линију фронта коју имају на пример просветни радници. Ми смо једна разједињена и неорганизована гомила. Рачунати на етичност и јединство позоришног света, значи увек бити у криву. И то је просто тако, много тога нас је довело до овог стадијума, да ми просто нисмо способни да се организујемо. Тај ригидни уплив политике у кадровска решења у позориштима, та зависност од моћника из политичких кругова, све то прави један безилаз нашег позоришта.

Чини се, када говоримо о односу политике и позоришта, да је ситуација гора него деведесетих година. Како ово тумачите?

Ово је сада јерес, јер смо сви ми у животу добили и батине од Милошевићеве полиције, и борили се да тај монструм са свом том својом камарилом оде са власти. Али, у време док је Слободан Милосевић био председник Србије у Атељеу 212 је било 135 заопослених. Сада их има 87. Притом, то нису људи који су отишли из Атељеа., то су људи који су отишли са платног списка. То су неопходни људи за функционисање куће. Све те плате, све те зараде кућа мукотрпно зарађује, и уместо да улаже у продукцију у нове представе, ми улажемо у пуко преживљавање. У то време је било 8 премијера на великој и малој сцени. Данас, са овим новцем који добијемо- ми не можемо једну целу представу да направимо. Оно што је разликовало Милошевићево време од данашњег времена је то што се иза Милошевића видела нада, што смо ми веровали да када се тај страшни апарат склони са власти једном, да ће доћи људи који ће разумети и културу, који ће суштински повести ово друштво набоље, а дошло је ОВО. То ово је скуп људи заинтересованих искључиво за своје интересе. То су ти исти политичари који трче на народњачке концерте, скакућу уз Дина Мерлина и сликају се по најпримитивнијим сетовима тв серија. Сликање у Гучи политичарима више значи него било која премијера у Београду. Та иста бахата власт купује бмw-е и ауди-е као да су играчке и није их срамота, али их није срамота и да укину производњу културе у овој години.

Када говорите о преживљавању, има ли Атеље 212 дугова?

Има, наравно. Не ми, готово сва београдска позоришта имају проблем са струјом, то су знатни дугови. Ми од материјалних средстава која добијемо нисмо у стању да финансирамо рачуне за електричну енергију. И то су извештаји на месечном нивоу где смо, како смо потрошили и колико смо још додали средстава, то достављамо и оснивачу и Секретаријату, па и самој дистрибуцији. Постоје разни начини да се то превазиђе у будућности, али позориште није у позицији да неке своје основне трошкове покрије.

Дугови, недовољно новца, преживљавање… Шта видите као крајњу инстанцу финансијске позоришне кризе?

Мене ништа више не би изненадило од ове власти, ама баш ништа… Ја верујем да би изостала свака реакција друштва, јер позориште одавно није потребно. Ми који се бавимо њиме, верујемо да је важно и потребно. Овај народ има два антипода Гуча-Егзит, народњаци-забавњаци. Нама није потребна промена, потребна нам је револуција. Нека побуна која ће све да избрише, те побуне дуго неће бити, јер је Србија жртва метастазе политичко-финансијских кругова, ту не постоји део здравог ткива које може да покрене друштво.