Ауторка: Ирена ДУКИЋ
„Живео сам сеоским начином живота, са природом и увек са фотоапаратом. Одатле је све почело“, овако разговор за Журналист започиње Јован Мемедовић, један од омиљених ТВ аутора, дипломирани ДИФ-овац, боксер, пустолов и авантуриста.
Од 1989. године ради као новинар Радио-телевизије Србије. Почео је у Информативној редакцији као сарадник те водитељ јутарњег програма, потом као спортски новинар и уредник, да би на крају 2003. године добио своју ауторску емисију „Сасвим природно“.
„Свет лова и риболова“ била је Ваша прва ауторска емисија. Одакле љубав према лову и риболову?
Мој отац је из Црне Горе, са планине Дурмитор. Довољно је да се загледате у ту планину и све вам је јасно. Ја сам детињство провео на Дурмитору. Ту сам видео праву поточну пастрмку, живео сам сеоским начином живота, са природом и увек са фотоапаратом. Одатле је све почело. Осећај да опстајем у суровој природи ме је довео до овога данас. Радим документарне емисије о природи и људима који живе природно. Тако и ја живим.
Могу да кажем да сте богат човек, јер сте имали прилику да обиђете верујем најудаљенија и најлепша места света. Шта Вас уствари покреће, добра прича, адреналин или нешто сасвим треће?
Само добра прича. Коначно за сваког новинара треба да је покретач идеја и нова прича. Алергичан сам на класичне ствари, дуге интервјуе, раговоре у студију, не видим ту никакву идеју, нема ни адреналина, само досада. Ја сам одавно окренут акцији. Коначно мој циљ је све само да гледаоцима не буде досадно. А ни мени на снимању.
Били сте и у Таџикистану. По чему је посебан?
Највећи утисак оставили су на мене становници покрајине Горњи Бадаксхан у Таџикистану. По свој прилици они су потомци старих Персијанаца. Пронашао сам много сличности са нама, сличан језик, обичаји, музика и игра. На првом контакту док пружате руку да се поздравите у очима тих људи читате да вас прихватају као свој народ. А удаљени смо једни од других 5.000 километара.
Доста ризикујете када идете на неистражена места. Колико често се дешава да репортажа пропадне или не буде оно што сте желели?
То је редовна и неибежна ситуација. Тамо где идем немам претходницу, нити имам продуцента који ће истражити тему. Тамо је једноствано дивљина. Касније када стигнем схватим да није изводљиво снимити то што сам замислио или оно што су ми људи наговестили као тему. У моменту мењам тему и грабим другу причу. То ми се дешавало много пута.
Сви знају како и где сте ловили фоке и правили заседу како бисте сликали белог медведа. Када сте били стварно забринути за свој, али и животе својих сарадника?
Баш када смо јурили за белим медведом на Свалбарду. Два дана смо тумарали по залеђеном мору. Био је то мај месец, лед се већ топио, пукотине су биле на сваком кораку… Молио сам Бога да стигнем до копна. Сваке године лед и Северно ледено море однесу по неки живот. Имао сам то у глави док смо јурцали по леденој кори и био под ужасним стресом… Нећу то никада заборавити.
Нарочито волите Сибир. Због чега?
Нема путева, нема села, нема трагова присуства човека. Непрегледна пустиња, препуна воде, ретких стабала брезе, јеле и ниског растиња. Поларна тундра…
Мислите ли да је свест младих људи о добробити и лепоти истински природних ствари јако лоша?
Живимо у време када се све одиграва убрзано, брзи транспорти, супер брзи компјутери, доступност мобилне везе и најбрже могуће саопштавање својих ставова. То је већ други начин живљења и потпуно супротан замишљеном начину живота на Земљи. Све што одудара од тога за мене је тема. Мислим да је то само фаза у коју је запалао човечанство и убрзо ће се почети враћати природи. Ми као народ тренутно смо између и мислим да смо поприлично остали очувани.
По чему је специфично путовање лађама од Русије до Београда?
Био сам на лађама из 10 века и са групом Руса сам превалио део похода са севера Русије до Београда. Епски дуго путовање које нас враћа у прошлост. Таман тема по мојој мери.
Мислите ли да је од гужве у двомилионском граду бољи живот на планини или некој брвнари далеко од свакодневне јурњаве?
Па, ускоро, за десетак година себе видим у некој брвнари на језеру. То ми се чини логичним наставком ове “Сасвим природне” судбине.
Последњи радови
Студентски радови12. јануар 2024.Мачеви и мачевање кроз епохе у Руском дому
Мисао дана12. јануар 2024.Ђорђе Балашевић
Фотографија недеље12. јануар 2024.Oливера Катарина
Интервју недеље12. јануар 2024.Слап тужбе, смрт за већину редакција у Србија