Октобра 1997. на београдски асфалт је крочила нога младог студента књижевности, бунтовног и несхваћеног младића, који је из Параћина испраћен речима „ Шта ћеш да једеш од тога, дете“. Разочарао је родитеље који су очекивали да ће бити адвокат, разочарао је дете у себи, које је желело да постане супер-херој кад порасте, али је остао веран себи. Уз његово име стоји писац, хипхопер, колумниста, преводилац стрипова, студент, а пре свега један младић којег је, како он говори, „ лакше скалпирати него скапирати“. Он је Марко Шелић, познатији као Marchelo .
„Надимак сам добио захваљујући професору енглеског, који ме је случајно назвао Marchelo . Свидео ми се зато што нема америчку конотацију, што ми је веома битно“ , рекао је узбуђено. Говори брзо, неуједначено, притом машући рукама као да покушава да у ваздуху створи слику сваке речи. Присећајући се детињства успорава говор и загледавши се у једну тачку, стискајући усне изусти „ Тада ми је тако мало требало да будем срећан“. Као у бунилу препричава како му је отац радио у Бугарској како они не би живели бедно, доносио му је чоколаде, а он није увиђао колико им је укус горак. Вечери је проводио слушајући рок, највише „Рибљу чорбу“. Први сусрет са хипхоп музиком је имао када му је брат Милош давне 1993.године донео албум Snoop Doga “ Doggystyle”. „ Сећам се да сам по целу ноћ слушао 2paca. Комшије су се жалиле, маторци такође, а у мени се јављао бунт. Тако сам пожелео да будем део тога, јер кад могу црнци, могу и ја“, говори кроз смех. Од Rhyme Animalа, преко уговора са Bassivitijem, албума првенца који је носио назив “ De facto”, до албума “ Напет шоу“. Од незадовољног параћинског гимназијалца до студента књижевности, чији потпис носе четири књиге.
Као трен је пролетело 10 година, овековечених концертом у СКЦ-у. Али од заљубљености у
хипхоп је остао само „ Минут ћутања“, шездесет секунди тишине којом се опрашта од хипхопа. Настоји да ме убеди да су Марко Шелић и Марчело иста особа, јер његов „ костим је кожа“. За себе каже да не припада нигде, нити жели то, јер он је „ неко трећи“ . Истиче да је његов жанр „ жанр неприпадања“, а главна мана људи је потреба за класификацијом, а ако некога не могу да класификују , отписују га. „ По мени је најбоље прерасти жанр и створити нешто што ће бити синоним за тебе, нешто што остаје и кад тебе не буде било. Али ја не могу говорити о прерастању, с обзиром на то да сам мало тога прерастао“, што је испратио громогласним смехом. Смех прекида звоно телефона, а он уз једно тихо „ Извини“, искључује телефон и одлаже га у џеп. Неколико секунди тишине док покушава да се сети где је застао, и таман кад хтедох да га подсетим, он настави „ Главни фактор да се истраје у било чему си ти сам и твоја воља. Нико ти не може гарантовати да ће од тога нешто бити, тако да мораш радити на погон властите воље“.
Писац за свемирце
„ Неко је једном рекао да је уметник у исто време много мање и много више од обичног човека. У данашње љубоморно време, ти обични људи пате зато што се боје да је уметник ово друго. А уметници , јер су несхваћени,боје се да су ипак оно прво. Толстој је рекао да постоји макар једна особа на свету која те разуме , и ја му верујем “. На часовима креативног писања код Мике Пантића, научио је то да ликовима из својих књига може удахнути живот, само ако у њих унесе део себе, стога његове песме, књиге и колумне осликавају ставове и идеје којима се води. „ Пишем, дакле постојим “ , каже Марко.
Успехом сматра када равнодушног појединца натера да промисли о нечему. За себе каже да је често несхваћен, па у шали говори да њега само свемирци могу разумети. Написао је четири књиге, а његов први роман „ Заједно сами“ је добио Поп-боксову награду за најбоље белетристичко дело за 2008.годину, по мишљењу публике. Иако су његова дела остварила велики успех, он о успеху говори с мање убеђења и истиче „ Оно што највише тишти је што честит и ненарцисоидан човек не може знати да ли је успео као уметник и да ли ће оставити траг за собом. Не зна чак ни да ли може да се назове уметником.“ Сматра да га неколико књига не чине писцем и да ће време показати да ли његова дела вреде или не.
„ Гола вера “ у „ Кући на промаји “
Иако у песмама „ Кућа на промаји“ и „ Сенке“, оштро критикује режим, истиче да он није политички, већ социјално ангажован. Његов циљ је да утиче на појединца, а не на масу, што је примарни циљ политике. Сматра да, ако би се бавио само политичким проблемима ове земље, био би само хроничар једног друштва, а амбиције су му да створи нешто више од тога. Истиче да да ће зажмурети на једно око само у случају да му га ископају. Машући рукама покушава да ме убеди у то да су политичари ти који имају епизодну улогу, стога треба променити људе и њихов поглед на свет. Песма „ Кућа на промаји“ је коришћена у предизборној кампањи. „ Чудна је судбина те песме, прво су је симпатисале демократе, потом напредњаци, а не схватају да је то антирежимска песма“, говори зачуђено.
Наглашава да није могао да приушти тужбу, али да је на крају успео да се избори за ауторска права, и да убудуће неће доживљавати ову врсту непријатности. У више наврата је поменуо да је социјално ангажован, а то остварује и кроз сарадњу са уметницима широм бивше Југославије, пре свега са Елементалом, Едом Мајком и Френкијем. У ушима одзвањају добро познати стихови „ Тата реци, зар треба да мрзим Хрвата или Муслимана, па све нас мучи иста рана из старин дана?! Људи су људи са овог или оног меридијана, исте нас ствари плаше, опрости нам грехове наше!“ . На форумима и блоговима су чести коментари „ Ово у читанку“, а Марко кроз шалу говори да не би имао ништа против. У једном тренутку пружа руку и покушава да дохвати нешто из торбе, помислих цигарете, али не. Објашњава да је оставио цигарете и да је последњи пут запалио цигарету када су износили леш портира који је преминуо у току дежурства. Згрожено се присећа тога и слеже раменима
. На домалом прсту десне руке је носио огроман сребрни прстен, а око зглоба бројаницу, што ме је помало збунило, јер сви који иоле познају његов рад су могли закључити да није наклоњен цркви. „ Ја верујем у Бога, али не верујем у цркву. То што нам се попови богате узимањем од сиротиње, то је проблем система. Осим тога, Умберто Еко је написао „ Име руже“ јер му се прохтело да убије неког попа“, говори иронично кроз подсмех.
Социјално недеградирани штребер
Иза себе има пет албума ( De facto, Puzzle Shock, Трећа страна медаље, Деца и Сунце и Напет шоу), четири књиге ( Заједно сами, О људима, псима и мишима, Малтерего, Рубикова коцка и Напет шоу), пријатеље које ословљава породицом, вереницу са којом живи, личну библиотеку, пише колумну за Политику,ради у „ Срећном четвртку“ као адаптер превода за Dylana Doga…
Од незадовољног деветнаестогодишњака , који је са коферима пуним снова и папира стигао у Београд,израстао је озбиљни тридесетогодишњак, који се не боји да призна да је штребер, али социјално недеградирани штребер, који је на добром путу да оствари све своје снове. Марко сматра да има још пуно тога да каже, али само неки ће то разумети, остали ће га мрзети, јер га не разумеју, али време ће показати ко је био у праву.
Срећна страна медаље
Најпоноснији је на своје пријатеље, породицу и вереницу, а то најбоље описује у песми „ Срећна страна медаље“, са свог трећег албума:
„ Марија завела ред на гајби, богме и у мојој глави, распоред ствари сад је на оба места онај прави. Право да ти кажем, никада нисам волео кухињу, ал’ певам док сецкам кромпир, откад смо заједно ту. Скупим руљу нашу, чим је лепо време – фешта. Комша Бата распали роштиљ, уз пиво сване зора. Развучем кез и кажем „ Колико сам богат!“ Нена,Пеца, Аца, Нафта, плус Боле и Гага – сравнимо све, а нема нам равна. И наравно да од овог посла и није нека лова, ал’ види моје људе , баш сам богат. И не бацам више новчић да видим шта даље, уз њих је моја срећна страна медаље. Мир, љубав и поштовање нико не може да узме, нико не може да украде!“
Последњи радови
Студентски радови26. јун 2015.Кад приватизација поједе индустрију
Студентски радови2. јун 2015.Компензација за ропство
Студентски радови8. мај 2015.Шамар уместо закона
Интервју недеље8. мај 2015.Србија има медије какве заслужује