Краљевски град , који је након Другог светског рата доживео значајан привредни и урбанистички развој,последњих година губи сјај и славу. Окосницу привреде су чинили „Фабрика вагона“, фабрика ватросталног материјала „Магнохром“, дрвни комбинат „Јасен“ и фирме које се баве производњом и дистрибуцијом производа од хартије „Папирпромет“ и „ Слово“ . На оградама фабрика, које су некада радиле пуном паром, данас стоје натписи „затворено“, „ у стечају“, „штрајк“… У ваздуху лебди теза о реиндустријализацији, а власт о томе ћути, нудећи обећања о чудотворном оживљавању још одавно угашене српске индустрије по којој је ова земља била надалеко позната.
Да сте пре двадесетак година причали да сте из Краљева, одмах би вас запљуснуо хвалоспев индустријским зонама овог малог града на обали Ибра. Реалност је другачија. Најјача инустријска зона овог града „ Стари аеродром“, надомак пута Краљево-Крагујевац, некада бучни део Краљева, у који је свакодневно одлазило на посао преко 10000 радника, сада је пуста и запуштена, обрасла коровом, скровиште скитница и наркомана. Зачује се понеки глас, понеки удар чекића, али све то између протесних парола,узвика и негодовања. Далеко познати „Фабрика вагона“, „Магнохром“ и „Јасен“ су оронула складишта, која посети мали број радника, који сврате до свог радног места у нади да ће им исплатити заостале плате,здравствено и социјално осигурање, који им следују. И тако, дани пролазе, организују се протести и протесне шетње, а новца и даље нема. Радници, као Естроген и Владимир чекају Годоа.
„Прениске и нередовне плате, беспарица, укидање социјалног и здравственог осигурања су ме натерали да дам отказ у Фабрици вагона још 2009. године. Убрзо након тога сам отишао у Словенију, јер је у Краљеву немогуће наћи посао“, каже бивши запослени у ФВК Небојша Нешић. А некада је ова фабрика била понос и дика Рашког округа. До почетка деведесетих година, важила је за једну од најјчих у Југославији. За време златног периода, запошљавала је преко 5000 радника. Како је време протицало, беспарица и државна политика су све више стезали каиш око индуструје. Суочена са кризом, фабрика је приватизована 2006.године када ју је купила украинска компанија „Азов импекс“. Четири године касније, због непоштовања купопродајног уговора, приватизација је раскинута, а фабрика је враћена држави. Од тада, фабрика је у рукама Агенције за приватизацију ,а испод имена овог привредног друштва стоји „у процесу реконструкције“. Према подацима са сајта фабрике, она запошљава око 700 радника. Али где су ти радници?
Токон 2014. године, одржани су бројни протести радника ФВК, од којих је најпознатија блокада пруге Краљево-Крагујевац, којом су радници захтевали исплату 20 заосталих плата, здравствено и социјално осигурање. Након тих протеста, директор Зоран Богдановић је дао оставку. Садашњи директор Зоран Миновић је изјавио да је држава та која је одговорна за то што фабрика није ушла у социјални програм, јер процес приватизације води држава. И ето, око 150 радника се опет окупља испред „Ложионице“, креће у протесну шетњу улицама града, али овог пута не тражи заостале плате, већ кривца за то што њихова права као грађана Републике Србије нису остварена. Слика је јасна – људи и даље чекају на исплату заосталих дуговања и нерадо говоре у томе, надајући се да постоји барем зрно правде у овој држави. Фабрика, од које је добро живео цео Рашки округ, спава напуштена и сама, опустошена, обесправњена и јадна, као да никада није ни постојала.
Фабрика Магнохром је важила за гигант у производњи ватросталних производа и некада је запошљавала преко 7000 радника, док према подацима са сајта фабрике, та фабрика данас запошљава око 350 људи. Тачно је да се тих 350 људи води као запослено, али они не одлазе на посао, не примају плату, немају социјално и здравствено осигурање. „ Фабрика је пропала још 2008.године, када је део радника узео отпремнину и отишао одатле, а други део остао ту у нади да ће им исплатити заостале зараде. Челници, па и сами радници су покрали све што се могло покрасти, препродали су све машине како би исплатили макар део дуговања“, каже бивша запослена Новита Поповић. Када је фабрика радила пуном паром производило се и преко 18000т ватросталних опека, а грађани Краљева су се хвалили „својим“ бојлерима и ТА пећима.
Током последње деценије, ову фабрику су задесиле бројне невоље. Неуспела приватизација, отпуштање радника, пад производње, пустошење погона, бројни штрајкови, а најјачи ударац је био раскид купопродајног уговора са компанијом „Глобал стил“, чији челници су опљачкали фабрику за око 1,7 милиона еура и тај новац пренели на Маршалска острва. Против надређених изнад наведене фирме је издата потерница, али су они далеко ван домашаја правде. Бивши и садашњи радници фабрике Магнохром још увек чекају на правду, коју су им други одузели. Због тога неретко спроводе протесте, а током прошле године медији су будно пратили протестну шетњу до Београда. Фабрика и њени радници чекају боља времена. Може се видети понеки радник, који прође туда, мрзовољно поздрави портира и упише се на списак. Радници и даље одлазе на давно изгубљени посао, додуше нередовно, а све то у нади да ће им челници исплатити оно што им дугују.
Ова фабрика се данас налази у рукама Агенције за приватизацију, чека новог стратешког партнера. „ Фабрика је далеко од стечаја, јер остварује приходе, а у оптицају је и пар могућих стратешких партнера“, каже заступник капитала фабрике Магнохром, Ђорђе Косановић. Међутим, фабрика ништа не производи, опустошена је ,бешумна, зарђала и зарасла у коров, док се на десетине купаца надмеће за куповину исте, пре свега због истражног права на рудницима магнезита на Златибору. Није тешко намирисати још пар користољубивих руку. Од некадашњих гиганта у производњи школског прибора остале су само зидине.
Фабрика „Папирпромет“ је у стечају, капије су затворене ланцима и катанцима, светлећа инсталација је отпала, паркинг је празан , прозори полупани, зидови исцртани. Некада су одавде одлазили камиони, који су превозили тоне канцеларијског материјала, данас овде нико не залази. Још једно чедо капитализма се угасило, можда за заувек. Од фабрике „Слово“ су остале само зидине и понеко, скоро па сасвим избледело, сећање на дане када је ова фабрика радила пуном паром.
Надомак Краљева се налази “Природно лечилиште Матарушка и Богутовачка бања“, некада место на које су са надом одлазили оболели од реуме и нервних болести. Данас су оба природна лечилишта затворена због приватизације, а радници и мештани протествују, јер су остали без посла и новца. У саставу овог лечилиста су хотел „Термал“, кафић „Капица“, „Купатило“ и водовод у Матарушкој бањи, док се у Богутовачкој бањи налази хотел „Минерал“. Поред тога, у близини хотела и купатила се налазе домаћинства, која су привређивала захваљујући овом лечилишту. Затварање лечилишта је одвело становнике у очај, јер су изгубили једини извор прихода. Драгош Јоловић, представник кућевласника из Богутовачке бање каже да у овом месту постоји 20 кућа са 230 постеља које немају коме да се издају, јер базени и купатила не раде. „Солидаришемо се са бившим радницима лечилишта, али ћемо и независно протествовати. Како бисмо сви имали посао и приходе, неопходно је да базени и купатила прораде и да доктори и медицинске сестре сваког јутра долазе на свој посао“, објашњава Драгош.
Након што је приватизација појела „Магнохром“, „Фабрику вагона“, „Јасен“, „Слово“, „Папирпромет“ и „Природно лечилиште Матарушка и Богутовачка бања“, на ред је дошло и предузеће „Аутотранспорт ад“. Наиме ово предузеће је приватизовано 2010. године, након чега је наставило да послује са огромним губицима. Поред назива предузећа стоји – у реструктуирању. Међу грађанима се шири вест да ће се и ово предузеће убрзо затворити. Да ли је оптимално и реално решење да још 380 радника изгуби посао у граду у коме је на Бироу за запошљавање већ пријављено 17000 грађана Краљева?! Кога кривити за то што град са идустријским потенцијалима постаје неиндустријски град који не може да прехрани своје грађане?
Последњи радови
Студентски радови26. јун 2015.Кад приватизација поједе индустрију
Студентски радови2. јун 2015.Компензација за ропство
Студентски радови8. мај 2015.Шамар уместо закона
Интервју недеље8. мај 2015.Србија има медије какве заслужује