Писац савлађује смрт пишући

Ивана Димић

Ивана Димић је драматуршкиња и списатељица, a највећи део своје дуге каријере провела је у „Атељеу 212“. Ауторка је бројних драма, драматизација, кратких прича, а роман „Арзамас“ донео јој је НИН-ову награду.

Сада када су се утисци слегли како се осећате као добитница НИН-ове награде, шта Вам је она донела и колико Вам значи?

НИН-ова награда је велико признање и част. Донела ми је много књижевних вечери и драгоцених сусрета са читаоцима у целој Србији и региону.

Да ли Вам је засметало што се у готово свим вестима наглашавало да сте тек пета жена која је освојила ову престижну награду, неки су чак говорили да се „женске теме“ не схватају озбиљно, па ипак Ваша књига говори о универзалним темама. Да ли постоје „мушке“ и „женске“ теме?

Није ми ништа сметало да се констатује нешто што је чињеница. Али то је феномен занимљив, или индикативан за неку другу духовну област, а не за књижевност. За вредност уметничког дела није ни од каквог значаја што припадате одређеној раси, класи, идеологији, полу, територији, нацији. Бар ја нисам уочила студирајући књижевност и читајући теоријске књиге да се нека од поменутих карактеристика писца повезује директно и кондиционално са вредношћу дела.

Форма романа је јако занимљива и необична, када сте га писали да ли сте знали како ће изгледати или се форма на крају сама наметнула?

Не спадам у писце који пишу са било каквим намерама изван приповедачких.

Више пута сте рекли да овај роман говори о победи љубави над смрћу, ипак можда и најлепше реченице прозног дела књиге посвећене су управо смрти. Како сте успели да се помирите са смрћу, шта вам је помогло да тако здраво гледате на њу?

Што сте старији то је више смрти око вас које вас принуђују да их негде сместите и некако савладате. Писац их савлађује пишући.

Зашто сте одабрали Емили Дикинсон да буде главни носилац другог дела књиге, има ли сличности између Вас и ње?

Кад год осећам велико дивљење и одушевљење према неком писцу и његовом делу, често му се обраћам, спомињем га, разговарам с њим или га описујем у својим књигама. Тако сам се више пута враћала Цветајевој, Гогољу, Борхесу,Андрићу, као и Емили Дикинсон.

Пишете драме, картке приче, нова књига је занимљиви спој и једног и другог, али многи прозни делови у „Арзамасу“ могли би да се читају као поезија. Да ли сте икада писали поезију?

Писала сам у раној младости, док сам била у потрази за начином писаног изражавања.

Да ли Вам недостаје позориште, рад са глумцима, тамо сте се упознали и радили са великим људима као што су Мира Траиловић, Борислав Михајловић-Михиз, како је то изгледало?

Не недостаје ми ништа зато што ми се свиђа мој садашњи живот. И сада познајем људе и спријатељујем са некима који ће, кад их више не буде, бити препознати као велики и значајни. Појединац има много изоштренији поглед него савременост.

Са великим жаром и љубављу увек причате о књигама, кажете да су оне ваша друга стварност, а да су писци ваши пријатељи. У тој стварности без којих писаца не можете и које књиге су ваш најдражи штит од реалности?

Дугачак је тај списак, опасао би земљину лопту, Борхес је рекао да је библиотека свемир…

Погађа ли Вас тренутни статус књиге у нашем друштву?

Не погађа ме, јер мислим да није тачно да људи не читају. Савремени тренутак је усмерен на виртуелни облик сазнања и комуникације,што не значи да је човекова потреба за духовношћу смањена, него само значи да је променила облик.

Као неко ко како кажете живи у изолацији колико вам је пријала сва медијска пажња коју је изазвала награда?

Медијска пажња је феномен са којим сам се успешно изборила радећи у позоришту, тако да ми је то искуство у овој ситуацији било од користи. Прво што човек научи, ако пажљиво посматра је да свака новост кратко држи пажњу јавног мњења. И онда можете да бирате да ли ћете да постанете зависник од јавног наступања или ћете да гледате своја посла. Прво ће вам донети славу и пореметити стабилност, а друго ће вам донети унутрашњи мир и слободу.