Пажња! Пада фасада! Али и алтернативна култура

Ауторка: Наталија Ћојбашић

Догађаји који су преокупирали уметничке кругове последњих месеци, навели су све оне којима је стало до културе да се боре за своја права. Захтевали су оно минимално, као што је свако присутан могао да прочита тај дан на платну окаченом испред БИГЗ-а – простор. Упркос очекиваном оптимизму, нада да ће захтеви заиста бити испуњени, скривала се бојажљиво иза реченице: ,,Па ја бих волео/ла.”

Kрај једне ере

У сенци продате зграде БИГЗ-а, доскорашњем центру алтернативне културе, уметници, сви они који се осећају тако или просто уживају у њиховом садржају, састали су се да се боре, а успут и да размене сећања на пробе, журке, љубави, пријатељства…

BigzGmaps

Ишарани ходници, изнајмљени музички студији, улазак из једног у други, чак иако не знаш ко свира… Осећали су се прихваћено. БИГЗ им је био друга кућа – синтагма која се могла најчешће чути.

Један од присутних који је поделио своје мисли са нама, има скоро 30 година и везује своју младост за ово место. Он није свирао, већ слушао. Од свих набројаних ствари које ће му недостајати, посебно је истакао кров зграде, о ком говори кроз сетни осмех. Поглед одозго пружао се на Мостар, Саву, мост на Ади, а и да није био такав, довољно је било то што је ,,имало са ким да се попије пиво и да се дружи.”

Последњи поздрав или нови почетак?

Звук који је по својој учесталости предњачио на скупу сигурно је било отварање лименки пива.

Многи офарбани, кратко ошишане девојке са ајлајнерима или скроз без шминке, момци са дугим косама, брадама или при крајевима увијених бркова и најразличитијим наочарима за сунце – скоро сви се познају. Подсећало је на неко породично окупљање. Нису изостали ни ,,ветерани,” са својом децом на раменима или са руком у руци. Наздрављали су међусобно, испијали пиво и наглас преслишавали своје успомене, да дугорочна меморија ,,случајно не пошаље неку у канту за отпатке”. Да су бар могли још једном да уђу, да се поздраве како доликује!

Многе чланове скупа је разочарало што није дошло више познатијих личности које су своје прве кораке или значајне успехе постигли управо стварањем овде. Највише их је, како кажу, разочарао Цане Партибрејкер, за разлику од Виктора Савића, који је остао до краја скупа и чије присуство им је дало наду да ће им познати уметници помоћи колико могу.

Испред зграде, поред знака ,,Пажња! Пада фасада”, било је окачено платно ,,Простор за уметнике”. Уз рок и алктернативну музику коју су пуштали, огласили су се и ствараоци. Борис Властелица, гитариста Репетитора, говорио је у име заједнице и оптимистично најавио борбу за независну културну сцену. Покренули су организацију, коју је на скупу свако могао да подржи остављајући свој потпис и мејл адресу. Полажу наду у град Београд. Надају се да је и њима из управе у интересу да негују овакве ствари. Говор су подржали сви присутни уз гласан аплауз и звиждук.

И шта сад?

Многи уметници остали су ,,на улици”. Захваљујући компанији која ће њихов креативни простор претворити у канцеларије, за њих је 27. март добио додатно значење по ком ће бити препознатљив на домаћој алтернативној И рок сцени.

Захтеве је свако могао да прочита на лецима које су делили: траже простор у ширем центру града величине око 3 000 метара квадратних, који не захтева велика улагања; приуштиве дажбине, попут оних у БИГЗ-у; гаранцију надлежних институција за неометано коришћење простора; могућност да у њему организују окупљања, аплицирања и одржавања културних пројеката, у складу са законом и свим мерама које буду на снази.

Гитариста једног од бендова који су овде организовали многе свирке, уз већ поменуту реченицу да би волео да се све реши, ипак изражава сумње. Нагађа да ће оваква ситуација, због финансијских потешкоћа разјединити домаћу сцену коју је БИГЗ створио и неговао. Доста њих који су користили простор, на музику гледају као на страст, али не и извор прихода, што може допринети предвиђањима овог младића.

,,Они да су паменти сад би средили и издали им зграду поново,” предложио је један старији човек.
Kако је време одмицало, говор о БИГЗ-у је полако потиснуо онај о уобичајним стварима. Старији су отишли, а млади су поседали на степенице, на хаубе од кола, или просто на тротоар испред – како се ко снашао. Дан је одмицао, тако да се са смањивањем сенке коју је пружала ,,матица културе”, смањивао и број људи.
Неко је шаљиво упоредио скуп са Вудстоком. Мада зашто да не, уз емпатију и пиво, мирним путем се боре за своје циљеве.
П

олиција је на крају замолила најупорније да напусте јавно место, јер је термин који је пријављен истекао. Испред БИГЗ-а су остале само згажене лименке пива, пикавци, знак ,,Пажња! Пада фасада” и нада да ће уместо улице, уметници наћи своје уточиште у неком новом простору. БИГЗ је отишао у историју, коју ће вероватно нове генерације покушавати да реконструишу где год се буду сместиле.