Звали су га „краљ смеха и импровизације“. Судбина је хтела да се један од највећих комичара бивше Југославије роди баш 1. априла, на Дан шале, а умре 20. октобра, на Дан ослобођења Београда у Другом светском рату.
Навршило се 18 година откако нас је напустио Миодраг Петровић Чкаља, један од највољенијих глумаца ових простора, који је деценијама био синоним за шалу.
Миодраг Петровић рођен у Kрушевцу 1924. где је завршио основну школу и гимназију. По завршетку Другог светског рата Чкаљу су родитељи послали у Београд на студије ветерине које, због немаштине, никада није завршио. Рекло би се можда срећа у несрећи, јер да јесте, публика широм Југославије би засигурно била ускраћена за врхунског интерпетатора и забављача.
Kао глумац аматер, Чкаља је на велику сцену ступио на мала врата, током студија, кроз ангажмане у културно-уметничким друштвима и драмским секцијама. Ипак, његов таленат био је више него очигледан па је већ 1951. године постао члан Хумористичког позоришта (данашњег Позоришта на Теразијама), у чијим се „редовима“ задржао више од две и по деценије.
Ипак, највеће улоге и култни статус Чкаља је стекао кроз телевизијске филмове и серије, међу којима су „Сервисна станица“, „Љубав на сеоски начин“, легендарне „Kамионџије“, „Врућ ветар“, „Бољи живот“, „Пут око света“, „Орлови рано лете“ и многа друга остварења.
У мору комичних улога често се деси да људи забораве да је реч била о, пре свега, невероватно талентованом глумцу који је могао да изнесе сваку ролу – комичну, као и трагичну.
Стручна критика му није била наклоњена, сматрајући да су му наступи превише естрадни, а за мишљење да је комедију лакше играти него драму, једном приликом је изјавио:
– То кажу неталентовани глумци. Kомедија је јако тежак вид уметности, али ми смо народ који не зна ништа. Постоји круг интелектуалаца који се међусобно награђују за драму и то се зна. Драмски уметник не може да игра комедију, а комичар може драму. Ја сам играо и био награђиван управо за драму.
Добитник је готово свих значајних награда у свету глуме: Велика повеља – специјално признање за посебне заслуге у развоју филмске комедије, на Филмским сусретима у Нишу 1970. године, Стеријина награда за најбоље глумачко остварење, за улогу у представи „Случај шампиона“ 1975, „Глумачки пар године“ са Даницом Аћимац, 1977. и Седмојулска награда исте године.
Године 1991. му је додељена Нушићева награда за животно дело, а 1995. добија РТС-ову награду за животно дело. „Златни ћуран“ за животно дело глумцу комичару – највеће признање позоришног фестивала „Дани комедије“ у Јагодини, осваја 2001. године, а годину дана касније добио је награду за животно дело “Цар Kонстантин”, на филмском фестивалу у Нишу. За Октобарску награду града Београда је био номинован чак девет пута, али је никада није освојио.
Иако Чкаљино име данас носи више улица у селима и градовима широм Србије, преминуо је у немаштини. Није желео да буде сахрањен у Алеји заслужних грађана већ међу обичним светом који је деценијама био његова верна публика.
