,,Новинарство уђе у крв, таква је професија“- рекао је за Журналист Небојша Радошевић, новинар агенције ТАНЈУГ. Предавао је историју у основној и средњој школи, а новинарством је почео да се бави 1996. у дописништву Танјуга у Приштини. Од 18. октобра до 27. новембра био је у заробљеништву терориста ослободилачке војске Косова (ОВК), кад је пуштен уз асистенцију ОЕБС-а. Добитник је две годишње награде Танјуга.
– Чињенице су битне, како за историју, тако и за новинарство. Да ли сте се због тога определили за ову професију?
Делом да. Завршавао сам историју, па ми је новинарство било блиско њој. Осим тих чињеница, човек може у овом послу, на неки начин, да утиче на историју и прати историју, што је најлепше од свега.
–Шта мислите о тренутној ситуацији новинарства у Србији? Може ли се она променити?
Једном речју- ТАБЛОИДНА, што ми много смета. Убија та таблоидизација која се налази у свим насловима, лидовима текстова који све више немају везе са садржином. Битно је да се нека бомбаста ствар стави у наслов и да се буквално тако стрпа у лид. Друга ствар која ми смета је то алиби новинарство. То је када не знаш о чему да пишеш, или се не снађеш у датој ситуацији, па пишеш оно што знаш и где не можеш да погрешиш, не уђеш у суштину. То нема функцију, осим да си урадио посао и ниси погрешио. Проблем су некомпетентни људи на значајним местима. Потребна је системска промена да би се медијска сцена поправила.
–Да ли се и колико разликује посао агенцијског новинара од осталих новинарских послова?
Посао агенцијског новинара је најопаснији и најтежи. Он мора увек да буде на лицу места, да буде брз, тачан, објективан и одговоран. Долази често у опасне ситуације: пожар, земљотреси, демонстрације, туче, полицијске интервенције… Мислим да је чак најтежи посао од свих. Ми смо одговорни према јавности, према колегама који ће да раде емисије, пишу колумне, теме.
– Ко вам је био најтежи саговорник?
Небојша Човић, док је био шеф координационог центра за југ Србије. Тежак је, у смислу да говори оно што он жели, па и то каже на један двосмислен начин. Све каже, а у ствари, не каже ништа. Снашао сам се тако што сам, свесно или несвесно, пристао да играм његову игру. Пустио сам га да уради свој део посла и тиме му показао да може да има поверења у мене и оно што ми каже.
– Игром случаја провели сте 40 дана у логору ОВК. Због чега сте били ухапшени?
18. октобра 1998. док смо били на радном задатку недалеко од аеродрома ,,Слатина“, колегу Владимира Добричића и мене ухапсио је ОВК, сматрајући да смо незаконито ушли на њихову територију. Мислили су да смо шпијуни, па су нас испитивали. Након 15-ак дана рекли су нам да смо осуђени, али да ћемо убрзо бити пуштени. То се, наравно, није десило, те смо колега и ја ступили у тродневни штрајк глађу. За казну, завезали су нам очи и руке и одвели нас на планину где смо провели 17 дана у подруму, без прозора, без ичега. Уз асистенцију ОЕБС-а и поводом дана заставе (албански празник), пуштени смо 27. новембра.
–Да ли је и како то утицало на Ваш даљи рад?
Након тога сам се осећао храбрије и никад нисам помислио да напустим овај посао. Новинарство уђе у крв, таква је професија.
– Шта вам је најлепше у овој професији?
Кад си од девет ујутро до 10 увече на терену и кад дођеш кући и видиш да су то твоје реченице, твоје вести, да је то твоја концепција. С једне стране ти буде драго, а с друге се питаш: ,,Шта раде они други?“
