Од детињста сам знао да ћу свирати трубу

Ауторка: Јелена Гајевић

Труба. Није важно како је и где настала. У овој причи је битно да је она постала део српског народа, српске традиције и културе. Са трубом се рађало, са трубом умирало, женило, удавало, са трубом се у рат ишло. Она је објављивала рођење, свадбу, крштење, одлазак у војску. Ушла је труба у душу српског народа. За Журналист о љубави према труби, својим почецима али и успесима говори jeдан од најбољих трубача и мајстор на овом инструменту Дејан Јевђић.

“Од малих ногу труба је присутна у мојој кући. Kао дете сам заволео трубу, док су друга деца, моји вршњаци, играли фудбал, кошарку и имали нека друга интересовања. Док је деда био жив, имао је обичај да узме трубу и засвира, како би задовољио ту своју жељу. Сећам се тренутака када се играм у дворишту и чујем њега из собе како свира, то је неописив осећај. Привлачило ме. Осећао сам ту енергију. Тако је и почела моја љубав према овом инструменту. Увек сам желео да пробам да свирам, да направим неки тон. Уз деду сам научио прве тонове, а касније и неке старе песме.”

Присећао се раног детињства, одрастања уз породицу и учења првих корака свирања трубе уз деду. Показао нам је неколико фотографија из албума где смо могли видети њега и његову браћу, као и фотографије са трубом.

„Одувек сам окружен трубом. У нашој кући се причало о труби, о трубачима. Све ми је то било изузетно интересантно. Ја сам већ тада знао за бројне тадашње оркестре. Деда и отац су свирали, па се та традиција пренела и на мене.. Kод нас су долазили, договарали, уговарали свирке. Свраћали су многи старији трубачи код нас. Мени је то било невероватно, јер сам те људе виђао само на телевизији. Kада сам видео покојног Мићу Петровић, био сам узбуђен и имао сам огромну трему. Он је тада био веома популаран и имао је свој оркестар. Већину трубача сам упознао из старије генерације и научио бројне корисне ствари, како о свирању, тако и о животу, то је значајно утицало на развој моје каријере.“

Формирали су породични оркестар. Његова браћа и он прве свирке су имали у комшилуку.

“У тренутку када сам се ја интересовао за трубу, мој млађи брат се заинтересовао за бубањ. Занимљива чињеница је да је он као дечак излупао силне шерпе. Једном приликом, наш први комшија Србо је то приметио и донео неке чинеле, рекавши мом оцу, да му направи бубањ, јер је већ толико шерпи излупао. Бранко тако, игром случаја, постаје бубњар. Имали смо трубу, бубањ и средњи брат је изабрао тенор трубу. Тако смо нас тројица почели да организујемо неке своје прве свирке. Истина је да су оне прво биле у комшилуку, али смо имали велику подршку, што је заиста значило нама као деци. Kасније је Мића Петровић, пошто је познавао мог оца и деду, желео са нама и његовим синовима да направи један оркестар. Тај оркестар касније је био познат као оркестар Миће Петровића, а сада сви знамо његовог сина, Дејана Петровића, као једног од најбољих трубача.“

Велика је част сарађивати, каже Јевђић, са таквим једним великаном као што је био Мића Петровић.

“Остали смо у том оркестру као наследници неких 4, 5 година. После тога, Мића је нажалост умро. Тада смо одлучили да направимо свој оркестар. Окупили смо ту неке друге чланове и кренули испочетка. Са поносом могу да кажем да трубачки оркестар постоји већ пуних 20 година. Невероватна су искуства, путовања. Где смо све ишли и шта смо прошли, не може да стане у мојих неколико реченица, заиста невероватно.“

Да, то је заиста једна посебна прича. Један живот оркестра. Дакле, од двехиљадите живи оркестсар Дејана Јевђића.

„Верујете имало је колико лепих толико и тешких тренутака. Знате кад се гради кућа па кренете од темеља, тако смо и ми исто. Није било нимало лако.

Труба нас је одвела далеко. Поред тога што смо свирали овде и у околним селима, отварали су нам се путеви, па смо у току каријере обишли целу Србију, као и суседне државе. Kасније смо имали прилику да наступамо по неким слављима по Европи. Путовали смо у Русију. Наступали смо на несвакидашњим местима. Једном приликом је то било и у затвору, замислите. Упознали смо пуно људи, то је велико богатство.“

Били сте професионалци у свом послу где год да сте се појавили, били сте коректни према свима.

„Увек смо се трудили да дајемо све од себе, да људи буду задовољни и то је оно што је давало резултате. Мени је пуно срце кад се заврши свирка и кад видим да су домаћини задовољни. Kада је обострано задовољство, онда је то прави посао.“

Такмичења попут Гуче била отежавајућа или олакшавајућа околност, реклама, неко добро, зло? Kако то из вашег угла изгледа?

„Сањао сам. Гуча је место где су поникла велика трубачка имена. Престоница трубе. За њу је чуо цео свет. Добити прву трубу, златну трубу или најбољи оркестар је огромна част, највећа за једног трубача. Просто кад дођете до тога као да сте освојили цео свет. Није било лако освојити. Увек је била велика конкуренција. Тешко је било изборити се у целој тој причи. У Гучи сам био три пута освајач златне трубе и једном смо били најбољи оркестар. Први пут сам освојио златну трубу, након 11 година вођења оркестра. Цео мој труд свих година уназад је овековечила та награда у Гучи. Био сам веома срећан.“

Моденизацијом се пуно ствари променило. Наш саговорник инсистирао је на очувању оног традиционалног у музици, не дозвољавајући да модерна технологија ово промени.

„Наравно да је било тешко. Мења се технологија, све се модернизује и то је неизбежно. Музика добија неки нов, модеран, комерцијалнији приступ. Мој оркестар и ја смо се трудили да сачувамо то изворно и да та музика не изгуби душу. Управо из разлога што сам одрастао у породици где су деда и отац били верни изворној музици, пренели су ту традицију и на мене.“

На самом крају разговора дотакли смо се будућности и планова у њој.

„Размишљали смо о томе и није баш лако пронаћи право решење. Преснимили смо једну песму од Светозара Лазовић Гонга. Готово да не може да прође ниједно славље у Западној Србији, а да се та песма не изводи. Сматрам да треба да је чује и шири аудиторијум, јер је лепа љубавна песма. Мој циљ је пре свега да сачувам ту традицију својих корена, јер то је део мене и кроз овакву музику мислим да ћу у томе успети. Не могу да се похвалим неким својим ауторским радом, али сматрам да сам велики допринос дао на очувању ове музике. Kроз наше интерпретације освежавамо сећање на песме, које су настале јако давно. Ја ћу се потрудити да и у даљем току каријере дам на значају трубачкој музици“, закључује Јевђић.