У последњих пет година у школи за дизајн у Београду ни један ученик се њије уписао на
смер за обућара, каже статистика Министарства за просвету и спорт републике Србије.
Док је кројачки занат још увек у пуном јеку услед глобалне популаризације те професије и
вела елитности који она са собом носи, у Србији данас ретко ко жели да постане обућар.
Да поправља туђе ципеле. Облачи стопало.
Обућарство се карактерише као стари занат. Самим тим префиксом стари, асоцира на
нешто чему је прошао рок трајања, нешто што више није “ин”.
На телевијизи је скоро кружио прилог о обућару са Славије, једном од најпознатијих
обућара у граду. Човек има осамдесетак година И још увек у пуној снази, поткрепљеној
еланом и страсти према свом послу, мења искрзале флекице на ципелама и са пуно
пажње премазује кожу.
Не жали се да нема посла, далеко од тога. Плакари његове мале радионице свакодневно
се пуне и празне. Пристижу похабане, а одлазе као нове, све врсте обуће, од ципела до
чизама преко балетанки до салонки.
Оно што заправо мучи овог ентузијастичног обућара јесте то што нема помоћи. Рекао је
како је објавио оглас за шегрта месецима уназад, а нико му се није јавио. Прилог се
завршио огласом за посао, у коме овај дивни обућар нуди плату од чак хиљаду евра
месечно ономе ко би дошао да му помаже. Тај чин рекао је много, па чак И превише о
односу нас Срба према, не само обућарима и старим занатима, већ и према традицији као
таквој.
Док се у Америци снимају високобуџетни холивудски филмови о чарима обућарства, а у
западној Европи један од најелитнијих положаја на лествици заузимају баш ти људи који
дизајнирају и поправљају обућу, у Србији је тај занат маргинализован и бачен пред руб
егзистенције. Пред будним оком савременог потрошача којем вода иде на уста на саму
помисао о нечему новом, упакованом у заштитни целофан, са ознаком робне марке на
кеси, пропада једна култура, једна уметност у малом која годинама уназад у Србији иде у
суноврат.
Не кажу за бадава да треба највише инвестирати у квалитетан, удобан кревет и
квалитетну, удобну обућу. Само су заборавили да налепе један знак за снижено, ново или
ексклузивно преко тога. Тада би се неко можда тога и придржао.
Последњи радови
Студентски радови2. фебруар 2019.Интервју: Јелена Каракаш
Студентски радови27. децембар 2018.Дигитално насиље – да ли је увреда вредна живота?
Студентски радови30. новембар 2018.Интервју: Луна Лу
Студентски радови16. октобар 2018.Живот између две ватре: Амир Схалаба