Новинарство је једна велика зараза

Аутор: Димитрије Нишавић

Kако и сам радо истиче, никада није трагао за новинарском професијом, већ је овај посао пронашао њега. Емоција је победила уносне и примамљиве понуде, па се на репертоару појавило задовољство. Ужива у пажњи јавности, која му не ствара притисак, већ даје додатни мотив да на што квалитетнији начин обавља посао. Лични, аутентични вокубалар креирао је посматрајући низ постојећих стилова. Kоментатор и новинар ТВ Арена Спорт, Милош Милићевић, гледаоцима свакодневно покушава да приближи и дочара ситуацију са фудбалских терена широм Европе.

Да ли новинар може бити успешан у случају да журналистику доживљава искључиво као професију, а не као страст и емоцију?
Ово говорим из угла спортског телевизијског новинара. Сам посао је једна велика зараза. Kада се
инфицираш њиме,то је готово, не можеш даље без њега. Новинарство није обичан посао, оно постаје саставни део твог живота. Не желим никога да омаловажавам, али ово не личи на рад у фабрици. Ствари не функционишу по класичном принципу, јер новинар нема радно време. Дођеш у 8 часова на посао, па у 15 часова идеш кући, то не постоји. Твоје радно време се не завршава након преноса утакмице. Увек можеш радити на просечном нивоу, али онда ће тај епитет увек ићи уз твоје име. Ако желиш врхунске резултате, решење је јасно – посвећеност. Не зато што мораш, већ зато што те нешто вуче и привлачи. Свако ко се професионално бави овим позивом у причи је 24 часа дневно. Kада пијеш пиће са пријатељима, када шеташ, одмараш, увек живиш са тим. Породица донекле трпи, али исто постоји много лепих ствари. Навикао сам да нисам слободан викендом као већина становништва. Идеално је да нађеш супругу која воли фудбал, али то је реткост.

Да ли се и у којој мери разликује избор кандидата за запошљавање, данас и у периоду када сте Ви почели?
Сматрам да је принцип увек исти. Непрестена је потрага за људима који поседују таленат, вољу и
смисао за посао. Почео сам да радим пре више од две деценије, па се заиста много тога променило, а првенствено мислим на телевизију. Данас је реч о правој хиперпродукцији преноса, имаш могућност да гледаш шта год желиш. Јасно је да за овакав подухват мораш поседовати озбиљан кадар. Потребан је велики број људи, па не чуди што су критеријуми опали. Поборник сам тога да се труд увек исплати. Новајлије које стижу поседују квалитет, али посматрајући актуелну ситуацију стекао сам један закључак. По мом мишљењу, млади момци воде далеко бржи начин живота и немају много прстора за припрему. То може бити ‘мач са две оштрице’. Раније смо много времена проводили испред камере на теренима, било је више прилике за праксу, а они данас одмах седају у коментаторску кабину. Боље је завршити први, па други разред, а онда кренути у трећи. Данас се углавном све то прескаче. Потребна је пракса како би медији успели да те
новинарски описмене.

Новинарством сте почели да се бавите у информативној редакцији ‘Политике’. Да ли је једном младом момку, који тек улази у свет професије, тако звучно име медија стварало притисак и оптерећење, или довољно значајан подстрек да настави истим путем?
Увек сам био у близини спорта, поготово фудбала. Писао сам често за ‘Звездину ревију’, али и неке
иностране фудбалске магазине. У 20. години нисам баш био спреман да одлучим шта ћу радити у животу. Апсолутно незванично, ван расписаног конкурса, добио сам позив да се прикључим редакцији Јутарњег програма ТВ ‘Политика’. Многе колеге су прве кораке направиле управо у тој редакцији. Ту сам некако пронашао основу и убрзо сам прешао у информативну редакцију. Извештавао сам из Народне скупштине Републике Србије, то је занимљиво искуство. Међутим, непрестано сам био у свету спорта. Нисам осећао притисак због имиџа који је поседовала редакција, ту сам проналазио мотив.

Стиче се утисак да посао у информативној редакцији није успео да пробуди ту страст у Вама, као што је то случај са улогом спортског коментатора. Ипак, имали сте прилику да извештавате са изузетно важних и динамичних догађаја. Шта је на Вас оставило посебан утисак? Не могу рећи да нисам волео информативно новинарство. Прошао сам доста тога, од политике до црне хронике. Период након убиства тадашњег премијера, Зорана Ђинђића, био је јако динамичан и тежак за рад. Никада нећу заборавити и поплаве у насељу Јаша Томић. Динамика ме привлачи и није ми било досадно, али због спортског новинарства сам чешће у прилици да радим на узбудљивим догађајима и дешавањима.

Kоментатори су разлог због којег љубитељи фудбала често бирају на којем програму ће гледати пренос утакмице. Шта је по Вашем мишљењу улога коментатора?
‘Није битно колико имаш година, већ колико си спреман да учиш’, рекао је једном приликом Арсен
Венгер. Једноставно, мораш бити фанатик и ту нема много филозофије. Ускоро славим пунолетсво на овој позицији и одрадио сам преко 2.000 преноса. Увек мораш бити у кораку са актуелним дешавањима. Саветујем млађима да највише обрате пажњу на фудбалска правила, која се редовно мењају. Свој посао видим као обавезу да теби као гледаоцу укажем на нешто, на адекватан начин. Желим да привучем пажњу публике, а да то буде интересантно. Није довољно само читати имена играча код којих је тренутно лопта. Ако си увек спреман да помогнеш гледаоцима, тако стичеш кредибилитет. Занимљво ми је и када радимо преносе у пару. Дуги низ година радимо заједно и уиграни смо. Људи мисле да се раније договарамо, али све настаје спонатно. Волим када знам да радим за велики број гледалаца. Прија ми пажња јавности и уживам у томе. Данас свако има могућност да те вређа преко друштвених мрежа, али не обраћам пажњу на ту врсту коментара. Ситуација је слична као у фудбалу. Постоје играчи који једва чекају да истрче на терен пред
пуним трибинама, а са друге стране су они који се уплаше још у тунелу. Сматрам да спадам у прву групу.

Медијски радници имају велику одговорност. На шта то новинар никада не сме да пристане?
Током досадашње каријере нисам имао непристојне понуде и уцене. Никада не бих пристао да
причам ружне ствари о некоме, само зато што је то тражено од мене. Врхунац онога што сам доживео јесте молба да похвалим некога. Не мислим да је толико лоше изаћи у сусрет младим спортистима, који својим трудом и залагањем заслуже по неку лепу реч.

Да ли се испоставило да је нека критика, упућена од стране уредника, касније значајно утицала на Вашу каријеру?
Дешавало се да ме уредник изнервира, мада то уопште није ретка појава. Углавном то није утицало на мене. Наравно, увек сам волео да чујем квалитетан савет. Увек ми је сметало што уредници у међијима који нису специјализовани за спорт, готово уопште немају слуха за ту област. Осим мог тадашњег уредника, не знам човека у нашој држави који није гледао утакмицу Србија-Немачка, на Светском првенству у Јужној Африци 2010. године. Пажња уопште није била усмерена на тако значајан догађај. То ме је натерало на размишљање И убрзо сам донео одлуку да се запослим на спортској телевизији. Захвалан сам том човеку, искрено ми је много помогао. Реч је о великом стручњаку у својим областима, само није имао интересовања за спорт. Ипак, то је у великој мери утицало на развој моје каријере.

Нисте толико често испред камере, колико јесте иза ње. Ваш вокал је добро познат широј јавности на овим просторима. Да ли се дешава да седите у неком новом друштву и да Вас људи препознају по гласу?
Жао ми је што само мушкарци препознају мој глас. Шалим се, али то се често дешава. Људи ме често повезују са клубовима чије утакмице преносим. Kада Звезди не иде добро, онда ме испитују као да сам део екипе. Улазим у такси, а возач ме пита: ‘Чекај бре човече, шта је ово синоћ’? То ми је занимљиво, јер домаћи фудбал је овде неисцрпна тема. Људи су увек спремни да причају о томе.