Новинар је пре и после свега човек

Ауторка: Марија Благојевић

Иницијали М.М. у једној од најбољих новинских редакција у Југославији „Глас Јавности“ репортажа му је много тога узела, али највише и дала. Сведок ратова и борац за правду и истину. Ноћни чувар и преживели логораш Аушвица. Неуспели књижевник и успешан новинар, са три објављене књиге које је посветио ћеркама. Косово и Метохију сматра суштином и колеквком, у Црној Гори чува српство и поносно памти колашинске корене, а Београд воли свим срцем. Попио је две реке вињака кроз срећу и тугу у редакцијама, а последњи пут је пио у ратном рову у Донбасу почетком фебруара од муке. У ,,Недељнику,, пуно име и презиме Михаило Меденица.

КОЛЕВКА И ГРОБ

„Види, памтим их заиста позаично и дивно, памтим их највише у порти Манастира Грачаница, јер смо често одлазили тамо. Покојна мајка је била велики пријатељ са тадашњом игуманијом, нажалост не могу да се сетим њеног имена. Понајвише памтим по порти Манастира Грачаница где смо брат и ја играли фудбал и где су нас монахиње јуриле, јер је лопта ударала свуда, а ми тада нисмо схватали да се то на таквом месту не ради. Памтим по томе и по Газиместану, јер смо и тамо често одлазили. Мама је радила у Заводу за културу, они су покривали и Газиместан и Муратову Турбију, имали смо привилегију да можемо да уђемо свуда. Памитим и по томе што се у нашој породици увек говорило о томе, не ово данас што кажу пуко србовало. Били смо национално освешћени од првог дана,брат и ја смо крштени одмах по рођењу. Знало се ко смо и шта смо, родитељи су инсистирали на томе, онако здраво инсистирали. Живели смо у згради где смо били ми и још једна српска породица, биле су албанске и биле су турске, са свима смо фино живели, али се знало да смо Срби.

Преселили смо се због очеве службе, ми смо доле прошли те чувене демонстрације ‘81, које ја онако као мали памтим, да су нам Албанци, да будем политицки коректан, поразбијали прозоре. Тадашња улица Маршала Тита, а садашња Косовских јунака, убацили су нам неке запаљене крпе и гуме, знам да је цео стан био у диму, био сам клиња, али то упечатљиво памтим , да није могло да се дише. Били смо са мајком, тетка је била ту, знам да нас је извела на терасу, да можемо да се надишемо, после тога је упала полиција, са наших прозора је контролисала демонстранте, нас је евакуисала и годину дана касније смо прешли у Београд.“

КАРТА ЗА ВОЗ У ЈЕДНОМ ПРАВЦУ

„Долазак у велики град је мени био застрашујући, мој први сусрет када смо изашли из воза, чувеног Косово Поље – Београд, на нашој дивној железничкој станици коју су уништили, а светла бљеште на све стране, знам да је било касно увече, а сувише живо. У Приштини од седам до осам увече главна улица се затварала, то је био корзо и после тога Приштина спава. Не, Београд је био жив, то је мене много испрепадало. Највише ме је испрепадало, стриц нас је сачекао, прешли смо мост Газелу, одмах смо се доселили на Нови Београд, ту смо од првог дана. Знам да сам гледао, замиче за нама град, ми пролазимо мост и улазимо у мрак. Нови Београд је тада била пустахија, то су ране осамдесете, идемо ка блоковима, никад да стигнемо, као да сам дошао на другу планету. Ишао сам у бившу основну школу Браћа Рибар, а садашњу Краљ Петар, код Саборне Цркве, деци је био чудан мој нагласак, то је био специфицан нагласак и то им је било чудно, далеко од тога да су ме исмевали, јер ја сам био са њима од првог разреда. Нисам имао тих проблема, али брат је рецимо имао, често се тукао у основној школи. Обично је за Србе са Косова био резервисан надимак ,,шики,, погрдно као шиптар. Када год му је то неко рекао, тукао се и исправио је он ту неправду, брзо су престали тако да га зову, али да било је тога. Не мислим да је то било злонамерно, него ето „Ми смо из Београда, ми смо Београђани“, са тим што је мене овај град дивно прихватио. Београд и ја смо се заволели на први поглед, нико ми га није поклонио, нико ми га није дао, корак по корак сам ја њега учио, он мене учио. Бескрајно волим овај град и кажем да ово заиста јесте један град отвореног срца, предиван град где је свако добро дошао, ни једног тренутка се нисам овде осетио странцем и тврдим да га волим куд и камо више од рођених Београђана, баш зато што ми није дат на тацни. Него смо се заволели, упознавали, желео сам о њему што више да знам, тако да сам се шуњао, упознавао га, упознавао је он мене, нису то биле страшне године, колико су биле цудне године, јер онако грубим резом се прекинуо један део живота. Једноставно Приштина је престала да буде мој град, али Косово и Метохија, никада није престала да буде моја колевка, не само моја већ колевка сваког Србина.“

МИ СМО ТУ ЗБОГ НАРОДА, НЕ ЗБОГ НАГРАДА

„То најнаграђиванији је најмање битно, награде се дају и додељују, заслужено и незаслужено, ја сам у једном тренутку све своје награде сабрао. Бројим их негде око  27 домаћих и међународних, узео кутију, спаковао, залепио и однео у подрум. Рекао сам деци, ова зелена кутија то ако вам некада затреба у животу, отворите ваше је, радите шта год хоћете са тим. Не, да сам ја раскрстио са тим, није да не значи, далеко од тога. Уме да лажно понесе човека, да умисли да је нешто што није. Новинар то не сме себи да дозволи никад. Инсистирао сам кад сам добијао те силне награде, јер сам у Пресу био у тој викенд екипи, да будем дежурни новинар, онај који ће ићи на хронике, да себи никада не бих дозволио да полетим и узлетим, да ми то буде корективни фактор. Ми смо ту због народа, а не народ због нас. Зашто сам одлучио да све то баталим? Нисам ја то баталио, ја могу да радим као ноћни чувар, али ја живим као новинар. Новинарство за мене заиста никада није било посао, већ позив.

БИТИ СВЕ САМО НЕ НОВИНАР!? ИЛИ ИПАК…

У новинарство сам ушао, заиста онако, силом прилика. Никада ја нисам маштао о новинарству. Студирао сам књижевност и маштао сам да будем пијани кафански песник, који ће дочекивати пијане зоре, рецитовати за столом и са стола, бити Јесењин, бити све само не новинар. Мада сам увек био задивљен новинарством, јер отац је знало се свако јутро куповао Новости, дође кући са посла, то је био ритуал, тишина, чита Новости, онда идемо по старешинству узме мајка, узме брат, узмем ја. Од задње сам стране као дете, јер је тамо био стрип, спорт и онда кренем ка другим странама. Тако да сам увек читао новине. Другарица мог брата је радила у Гласу јавности и ја сам тамо радио као курир. Једног дана ме је покојни Драган Влаховић, звани Грга, мој први и последњи уредник, јер све остало су техничка лица, он је заиста био уредник. Само ми је рекао „Ај ти мали несто да напишеш“. Посало ме је у Земун била је акција добровољног давања крви. Отишао сам, урадио сам, није то извештај, то је вест, то је буквално било седам/осам редова. Прочитао је, пустио ми је то и рекао „Од сутра си на београдској“. Тако се почињало, од хронике да кренеш и да се калиш и сад она митска прича. Није митска прича, није било потписа, било је иницијала, кад будеш М.Меденица, тада већ знаш да си новинар. Тад си нешто постигао, тад цела фамилија купује новине, тад се прави свечани ручак. Наравно прво је било М. М., пошто је у редакцији било колега који су дуже од мене са истим иницијалима, био сам и М.М.М. са очевим именом, па и М.Р.М. мајчино име, на крају више нисам знао ко сам и онда сам чекао да стигнем до тог М.Меденица, па после Михаило Меденица. Тако да то је била прва вест о добровољном давању крви далеке ’98 године. Београдска је била проточни бојлер, он је мени после две године рекао „Мали ти си за репортажу, идеш на репортажу“ неко је ишао на политичку, неко не економију, тако да нас је усмеравао. Заиста сам имао срећу што сам почео у Гласу Јавности, уопште. Критика је било, тешко су нам падале, али зато што смо били млади и сујетни, а мислили смо да пишемо перфектно. Све су то дечије болести, које се одболују и у новинарству, нормално“.

СЕЋАЊЕ, ПРИСЕЋАЊЕ И ПОДСЕЋАЊЕ

„Никада ми није било тешко да се бавим новинарством, било је тешких периода по наш народ, ја нажалост не памтим, ни лаке периоде по наш народ. Рат на Косову и Метохији, све што се дешвало након рата, то су свакако најтежи периоди. Ни у једном тренутку се нисам покајао што се бавим новинарством, напротив новинарство ми је дало прилику да о томе свему сведочим, да остане записано, да видим, да обиђем, да то неко прочита, да схвати нашу муку и наше страдање. То јесу најтежи тренутци, али тренутци који ти кажу да мораш даље. Имаш због чега даље, колико год да је тешко, не мени, већ оним страдалницима о којима пишем. То ти даје мотив да пишеш даље, јер њихова прича је утолико тежа ако остане неиспричана. Ништа, онда то испари, онда се о томе не зна, није њима лакше ако ја то напишем, али ће нама као народу бити лакше, јер ми смо народ који пати од заборава. Ми немамо сећање, ми имамо присећање и подсећање, због тога ми и јесмо ту, да пишемо и причамо, да жртвујемо себе. Апсолутно колико можемо и више од онога колико можемо, зарад већег добра. Новинар јесте ту зарад већег добра, то се данас изгубило, то се данас заборавило. Новинар није ту због себе, није звезда, не сме то да помисли да јесте. У тим тренутцима, кад сам условно речено био најпознатији, заустави те десет људи на улици, мораш са њима да поразговараш, јер они су ту због тебе. Није то фолирање, сад ја теби причам како сам ја диван, не, мени је било драго да видим да тим људима нешто значи, јер онда знам да сам ја урадио нешто добро, а то је новинарство. Мене је народ створио, он чита моје текстове, ти кад дотакнеш народ, кад те неко заустави и каже „Е онај тект“, „она прича ме је расплакала“ или „Нисам знао да се то десило“ значи да си нешто постигао“.

БЕСТРАГОМ КРИЦИ И МОЛИТВЕ

„Пропали књижевници су у принципу добри новинари. Ми смо исфрустрирани што нисмо постали књижевници, па се онда трудимо у новинарству. Заправо репортажа је мени пружила све оно што сам ја негде очекивао од књижевности. Репортажа и јесте књижевност у новинарству и што се мене тиче она је нешто најлепше у новинарству. Највише тога ти пружа и највише ти кроз репортажу можеш да кажеш. Репортажа није форма, репортажа није стил, подводи се и под форму и под стил, а све је само није то. Она је жива, она је живља од аутора. Покојни колега Раде Станић, један диван новинар и човек ког сам бескрајно волео, он ми једног дана док смо седели у кафани Косово, рекао „Медени ај’ ти ово што си до сада писао да сабереш у збирку“. Што је мени било онако глупо, ја сам књигу одувек доживљавао као роман, нешто што си написао. Збирке репортажа, то ми је било некако пф, то је објављено, постоји негде у архиви, зашто сада да се то укоричи. Он ми је рекао „Ајде ти само мени дај благослов, ја ћу да направим одабир, има издавача“. Тако да сам ја ту дошао на готово и задивио се као хахаха, види што је добра књига, то је била једна збирка, за њом је дошла друга, која је била проширено издање, затим и трећа одабир неких најбољих колумни, репортажа, свега је ту било. На крају ми је драго што се све то сабрало, јер и мене подсети на неке догађаје и приче које сам ја заборавио, да не видим свој потпис на крају, рекао бих да то нисам ја написао, нити  сам био тамо. Памћење је кратко, али зато је папир вечан .Због тога јесте репортажа дивна, због тога јесте новинарство дивно. Сваку књигу сам посветио ћеркама, ако им сутра нешто буде значило, ако из тога нешто могу да науче, не како се пише, већ шта је оно суштински важно за нас. 

Новинар је пре и после свега човек. Ти ако искључиш емоције аутоматски престајеш да будеш човек, а и новинар. Ако одеш негде и искрено не саживиш са тим народом, не осетиш њихову патњу и њихову муку, ти си дошао ту само зарад пуке приче да би себе промовисао. Родом сам из Црне Горе, отац је из Црне Горе дошао на Косово и Метохију и ту сам исто крајње личан.

ПЛАШИ МЕ ШТО СЕ ДЕЦА НЕ ПЛАШЕ

„Пад гранате као пад гранате није ништа страшно, граната метал као метал. Најстрашније је када одеш у ровове у којима си био у мају и питаш за све оне предивне људе које си упознао. Питаш за једног погинуо, питаш за другог погинуо, питаш за трећег погинуо, питаш за десетог и петнаестог погинуо. Видиш у тим рововима нека нова млада лица, пожелиш да се ни са ким не упознаш, јер када дођеш трећи пут, шта да питам за њих и да ми опет неко каже погинуо,погинуо,погинуо!? То је најстрашније. Најупечатљавије из овог последњег одласка тамо, све могу да сведем у причу, једног војника чији је ратни надимак Алексеј. Седимо у рову, то је Пески село изнад Доњецка, то је прва линија фронта. Он је човек из Доњецка, жена и деца су му у Доњецку и каже „Најнесрећнији сам кад ме промаши граната, јер је отишла на мој град, не знам да ли је погодила моју кућу, најсрећнији бих био да погоди ров и да завршим“. У  том рову он, две конзерве и икона Христа. Схватиш колико је његова борба значајна и велика и колико је он свестан тога за шта се бори. Разговарао сам у Маријупољу са девојком која је била у војсци Украјине, предала се, и сама каже „Моја команда ми је нудила смрт, Руси су ми нудили живот“. Питао сам је да ли је ратовала против Руса са оне стране или против Руса у себи? Ту је застала, замислила се и рекла „Највероватније против Руса у себи,“. Још једна од најупечатљивијих ствари која те сломи као човека, Доњецк је прелеп град, не могу да ти опишем, град паркова и најстрашније је када ти видиш децу у парку како се играју сасвим безбрижно, а Доњецк гађају нон-стоп и видиш да се деца не штрецају уопште. Деца не знају за други звук, они су рођени уз топ од граната, а следећа може да падне у сред тог парка. Дете се љуља нормално, около све тутњи, тебе буде срамота да поскочиш кад падне граната, буде те срамота да се плашиш. Ко каже да се није уплашио, тај лаже. Сваку сам сцену из ровова сањао и сањао, и сањао, изнова и изнова“.

МИ ВАС НЕ КОПЧАМО НА ЛЕЂА

„Блог смо покренули покојни Стојан Дрчелић и ја, када смо схвтили да од редакције више нема ‘леба, односно да се све претворило у пропаганду, то је било негде 2014. године. Назив Два у један, зато што смо нас двојица. Седели смо и размишљали шта да нам буде слоган и досетли се Ми вас не копчамо на леђа. Једноставно нисмо хтели да људе правимо будалама, а блог нам је давао ту слободу да пишемо за шта сматрамо да је истина и да не буде да се нешто не сме. Један другом смо одмах рекли да један другом нећемо никада рећи да нешто сме или не сме, били смо велики пријатељи и остали, покојни, а за мене вечно жив. Тај блог је толико добро заживео да смо десет пута дневно били обарани. Ни он ни ја нисмо били пресрећни због блога, јер смо обојица људи новина. Заиста нисмо желели да људе и да нас као новинаре неко копча на леђа“. 

НИТИ РЕДА НИТИ АКЦИЈЕ

„Свака редакција у којој сам био, од Гласа Јавности, Политике, Пресс ,Недељник, Наше новине, издвајала се по тој специфичној атмосфери. Као репортер нисам имао потребу да седим у редакцији, али сам одувек волео да одем у редакцију. Новинари су специфични људи и у редакцији нема ни реда, ни акције, али је свуда било тог колективизма, много смо се волели, били смо велики пријатељи. Поготово репортери, они су заиста чудан сој, међу нама никада није било сујете, пресрећан сам био када велики Зоран Шапоњић или Влада Арсић напише дивну репортажу и они су пресрећни били због мене, када ја напишем. То те мотивише да ти урадиш следећу још бољу, једни другима смо давали приче, ишли смо на исте приче. Кажем ти новинарство је предивно, где, заиста… живиш за причу, живиш за новину, то осетиш, то није твоје радно место, то је породица. Новина није производ, новина је нешто што си ти, где си уткао себе. Наравно да ти је битно да буде што већи тираж, не да би се више зарадило, нема новинар много од тога колики је тираж, већ значи да је породица јача и боља, да је оно што радимо приметније и да одлази даље, до тога да је у редакцији све неозбиљно од најмлађег до најстаријег. Новинари су велика и вечита деца. До тога да се све то лепо залије ђа вињаком, ђа пивом, обично вињаком то је новинарско пиће. То је бескрајно смеха, бескрајно суза, због невоља и патњи колега и пријатеља или теме коју је урадио и написао. Веруј ми умели смо онако као деца да се сви исплачемо, а умели смо и као деца да се смејемо, дође обезбеђење да провери шта се дешава. Умели смо да се напијемо да не можемо да потрефимо врата редакције, да преспавамо ту јер смо толико пијани, срећни и лепо нам је заједно. Кад се заврши прелом, кад оде новина у штампу, кад седнеш онако и одахнеш, јер знаш да ће сутра изаћи нешто што значи теби, значи другима, значиће можда за десет година и више него сутрадан. То је непрепричљив догађај и заиста нема цену“.

ДОГОДИО НАМ СЕ ВУЧИЋ ИЛИ СМО СЕ МИ ДОГОДИЛИ ВУЧИЋУ?

„Према власти новинар мора да буде корективни фактор, власт ће ваљати онолико колико смо ми спремни да је критикујемо. Они се једино плаше новинара односно јавног мњења. За време претходне власти сам два пута добио отказ, за време садашње власти добио сам отказ у Политици, због критичког текста упућеног градоначелнику, али опет је било много више слободомислећих уредника и успевао сам да се враћам, односно да одем у друге редакције. Кажу догодио нам се Вучић, није него смо се ми догодили Вучићу, баш по његовој мери. По мери сваког владара, идеал народа, који ће да ћути, трпи и гута шта му се сервира. Зато данас узмеш десет новина исти наслови, исте вести, све исто. Код садашње власти сам добио услов, радио сам и за Експрес и за Недељник, од првог броја, десет година. Пресс служба СНС-а је организовала неку изложбу Истините лажи, где су повадили колумне, силне текстове и то је била као циркус, путујућа изложба по Србији. Где су они доказивали колико има слободе, колико ми лајемо против њих, ту је било неколико мојих колуми. После тога је мени директор новине дошао и рекао „Види, или ћеш да баталиш Недељник и дуплираћемо ти плату, немој да ломиш преко колена, размисли“. Преломио сам преко колена  рекао дајем овде отказ, остајем у Недељнику. Нећу ни на каква условљавања да пристајем, да сам баталио Недељник, не зато што је Недељник продао бих им се, био бих њихов отирач, могли би са мном да раде шта хоће само за већи новац. Који бих ја интегритет више имао да говорим нешто, не мајсторе па ти си издао оно у шта си веровао, ти си гњида, ти си наша кучка, можемо са тобом да радимо шта хоћемо. Али, свака жртва је апсолутно вредела и због ни једне се не кајем, а при томе далеко од тога да сам ја неки мученик, много више њих је пострадало. Лако је бити новинар у Београду, како год да посматраш, увек имаш неку заштиту, у фокусу си увек, неко ће да стане иза тебе. Највеће жртве и највећи хероији новинарства су дописници и новинари локалних медија. Само они знају шта трпе, а они трпе највећи притисак, они се буквално боре за голи опстанак. Боре се са алама и вранама, које сусрећу свакодневно. Овде можеш да пишеш о некоме кога нећеш видети пет година, велики је град, нећеш га срести. Погрешно се увек фокусира на нас новинаре из Београда да смо битни и велики и да смо жртве, напротив новинари дописници локалних медија из унутрашњости, то су заиста, ако постоје хероји новинарства“