Одрицања су саставни део сваког успеха

Ауторка: Јелена Крајновић

Жена која је остварила све што је замислила, која се куне у искреност и држи је у темељу своје каријере. Родитељи су јој причали „ заврши факултет како би била слободна жена“ ,а сада преко три деценије новинарског искуства и 15 романа касније, Весна Дедић, ауторка и водитељка емисије „ Балканском улицом“ за Журналист је говорила о тајнама свог успеха и свим успонима и падовима који су уз то долазили.

Након толико романа које сте објавили, осећате ли исцрпљеност у својим инспирацијама или сте идаље пуни идеја? Где проналазите сву ту инспирацију, долазе ли оне спонтано или су производ дуготрајног размишљања?

Тежим ка томе да пишем о темама које лично сматрам битним, често изговарам да пишем о „женским темама“ тј. о темама које заговарају права жена и да истакнем пропусте у систему де жене трпе одређене ствари само из разлога што су жене. Због тога што сам лично пролазила кроз сличне ситуације, желим да се прича о томе, јер верујем да се за равноправност треба борити. Те теме су моја инспирација. Ја сам писац савремених љубавних романа, али ми је посебна чар да провучем теме које никако не би требале да се сврставају у табу у савременом свету. За већину књига ми је требала посебна дуготрајна припрема како би имала довољан број информација у глави за причу која се развија. Деси се да се припремам месецима, а само писање завршим кроз пар недеља.

Kако изгледа ваше писање романа? Имате ли неке своје ритуале током писања или пречице које Вам помажу у самом процесу?

Све је ствар организације, у ком год пољу живота одлучиш да се истакнеш, мораш да будеш добро организован. Ја се посветим писању у тренуцима када имам највише времена. Волим да ставим себе у изолацију, да се одвојим од свих око себе и усресредим се на то што радим. Што се тиче тих неких ритуала, могу рећи да сам најпродуктивнија на мору, када одем на одмор и посветим се максимално. Буде тешко када се одвојим од своје ћерке, породице и пријатеља, али зарад добрих резултата то су нека одрицања која морам да прихватим, то је део успеха. Срећом, то све брзо прође и онда могу са њима да поделим своје успешне производе. Не вреди расути се на сто страна, то никуда не води, као и кад спремате испите, не може се мало излазити, дуго спавати, мало учити па мало гледати серије, стиснеш зубе и посветиш се учењу док се не положи, тако и у писању.

Kада се осврнемо на „ Балканску улицу“ која је успешна већ 20 година, угостили сте преко 500 саговорника и упркос промена са једне телевизије на другу одржали сте јој рејтинг и учинили је истрајном. Kако изгледа Ваша припрема за једну такву емисију? Kолико се припремате за исту и који кредибилитет би морала да има једна личност да би се нашла као ваша гошћа?

Ја обично снимам две или три емисије у једном дану. То зна да буде изузетно напорно, али је невероватан осећај када се све заврши. Што се тиче саме припреме, ја то обавим неколико дана пре самог снимања, спремим драматургију, а за снимање само дођем и будем лепа. Не волим да идем оним новинарским обичајем „ да видим шта је сад актуелно“ већ идем по свом неком осећају. Kада видим да је нека личност у ситуацији где у дубини душе има нешто што крије и до сад није проговорила о томе, а осетим да би моја емисија била тренутак где би се то могло открити, то је мој стандард за позив. И заиста будем у праву, до сада се још нисам преварила. Волим да зовем људе који имају талента, добро раде свој посао и са љубављу су посвећени, од њих се увек нешто лепо чује. Јако сам била осуђивана од стране колега када сам довела Расту у емисију. Причали су ми да сам срозала све што сам до тад урадила и да ми је то кардинална грешка. А зашто? Он је особа која јако добро ради то што ради и једна је аутентична личност, то је оно што мене занима. Дешавало се много пута да сам звала госте у емисију са којима сам давно пре тога већ радила интервју, али и то је срж свега, поново направити једночасновни интервју са истом особом који ће бити још занимљивији од претходног. Kако ја често кажем „најтеже је сама са собом, лако је мени такмичити се са другима“.

Који тренутак у каријери сматрате најемотивнијим?

Дефинитивно одлазак са РТС-а. Толике године проведете на једном радном месту и одједном више себе не видите ту, нисте задовољни и тражите нешто ново. Ја сам таква, ако неко не може да испуни моја одређена очекивања, потражићу то негде другде. Али да, тај моменат када сам ушла да покупим своје ствари и угледала Ленкину белу мајчицу коју је носила кад је била мала како је испала из ормарића ,схватила сам колико сам времена и енергије уложила у ту медијску кућу и шта сам ту све прошла. Јако емотиван тренутак за мене, загрлила сам ту мајчицу и заиста сам се искрено исплакала. Не желим да ико санкционише моје идеје и спутава моју креативност. Треба да будете задовољни својим радом и да се изразите у потпуности.

Да ли из ове перспективе, након толиког искуства и постигнућа идаље имате неку неостварену жељу у вашој каријери?

Не бих рекла, све што сам замислила, урадила сам. Ако имам неку идеју за коју верујем да је добра, реализоваћу је. Ма колико то тешко било не жалим се, волим свој посао. Kада радиш оно што волиш, сваки проблем ти се чини бар за нијансу лакши. Важно је и препознати да имате талента или осећај за оно што радите, неке ствари не вреди форсирати. Ја сам одувек волела певање и глуму, али сам морала да прихватим да то није нешто што мени иде од руке и усмерила сам се на оно што знам и што могу да унапређујем.

Kоји интервју или само реченица неког госта је имала јак утицај на вас?

Имала сам јако лепе разговоре са саговорницима који су ме остављали без речи. Лане Гутовић је један од гостију који је у мојој емисији доста тога лепог изговорио, та емисија ми је посебно драга. Овако кад размишљам о конкретној реченици коју памтим, поприлично ми је остала зацртана реченица мог пријатеља: „живим да бих био добар човек, жао ми је што немамо више живота само да више будем добар, а не да бих имао више живота, овај ми је довољан и прелеп“ и мислим да је то заиста један диван поглед на живот.